Руси у „Сенкама над Балканом“: Десперадоси на балкански начин

Србија је са Бјелогрлићевим „Сенкама над Балканом“ добила свој први серијски суперхит по моделу по коме се већ деценију одвија револуција телевизијског програма на глобалном плану. Продукцијски, сценаријски, костимографски (као и на нивоу чисте амбиције), серија је нешто најбоље што смо могли да видимо на нашој телевизији од времена „Отписаних“. Историјске драме о Вуку Караџићу и екранизација „Сеоба“ Црњанског на страну, „Сенке“ су, баш као и „Отписани“, једна измаштана и хиперболисана, скоро стриповска авантура, која своје корене има у историјским догађајима, али своја крила добија на распојасаној српској митотворачкој машти, која догађаје приповеда не баш онаквим какви су били, већ каквим се радо препричавају по кафанама и славама уз понеку ракију, и без превише историографског обзира према чињеницама.

Контроверзе које је серија изазвала код публике произилазе из једног помало наивног очекивања да свака серија са историјском позадином представља некакав историјски документарац. Ко од „Сенки над Балканом“ очекује „Крај династије Обреновић“ или Би-Би-Сијеве историјске драме, свакако ће бити прво затечен, затим скандализован, и на крају разљућен одсуством пијетета према славним историјским личностима „и блиставом периоду“ наше прошлости. Ко схвати да је то што гледа помало Индијана Џонс, помало Шерлок Холмс, помало „Игра престола“, а понајвише изванредна (такође Би-Би-Сијева) „Peaky Blinders“, њега чека права посластица.

Ово исто се односи и на русофиле, који су гласно негодовали што су продуценти серије барона Петра Врангела (у серији га игра сјајни Александар Галибин) и његове демобилисане (али и даље ратоборне) козаке представили као опасне момке који контролишу добар део криминалног поџемља у Београду. Захтевајући да се ове трагичке личности руске историје, хероји Отаџбине-које-више-нема прикажу на један портретистички, упеглани и досадан начин, овој публици промиче да су они приказани као прави и истинити десперадоси, прекаљени борци који и даље имају воље за борбу, иако су рат изгубили – веома налик уметнички сјајним ликовима демобилисаних јужњака из Америчког грађанског рата, који по правилу представљају најколоритније (и најљудскије) ликове старих вестерна. Врангел и његови козаци су у серији приказани баш тако – као најестетичнији и најопаснији „мрки момци“ које је изнедрила наша кинематографија.

Сам Врангел је с правом приказан са пијететом који припада Дарту Вејдеру совјетске пропагандне машинерије – он је тих, пристојан, изванредно културан, али зауставља дах свих присутних када се појави на сцени. Свака сцена са њим као да одјекује тактовима совјетске корачнице „Белая армия, чёрный барон“ (која је некако више величала Белу него Црвену армију којој је посвећена), баш као што Вејдера прати феноменални Вилијамсов „Империјални марш“. Ова руска верзија „Wild Bunch“, као контрапункт руским професорима, архитектама и уметницима који су градили међуратни Београд, савршено се уклапа у српске стереотипе о Русима (покупљене из холивудских филмова, наравно) као народу са којим нема зезања, са којим је боље не заметати кавгу, и онима што могу да прођу кроз сито и решето које не могу издржати обични смртници. При томе они, дакако, нису ништа мање корумпирани и морално дезоријентисани од већине других ликова у серији, а пре свега Срба.

Оно што даје нарочит печат квалитета овој серији јесу стране филмске екипе. Македонски глумци у серији бриљирају, неколико хрватских глумаца (Горан Богдан који игра Мустафу Голубића, и Бојан Навојец који игра Анту Павелића) напросто су сјајни, док словеначки глумац Себастијан Каваца маестрално слика мрачну фашистичку фигуру измишљеног аустријског окултисте Габријела Махта. Али посебан печат овој серији даје управо њена руска екипа. Ту не треба занемарити технички аспект, а то је чињеница да је руски језик који се говори у серији беспрекоран (неупоредиво бољи него што смо навикли од „холивудских“ Руса), и то чак и онда када га српски глумци циљано говоре са акцентом. Тачно се осети да су Руси учествовали у снимању, и осећа се то присуство руских глумаца – пре свега у тихој смирености и беспрекорним манирима козака, несвојственим балканском галамџијском духу који ми превише често учитавамо и у Русе.

Овде треба јасно рећи – свако ко тврди да „Сенке над Балканом“ „блате Русију“ зато што се баве руским криминалцима и шпијунима у остацима белог покрета у Краљевини СХС, једноставно не разуме како функционише филм. Омиљена руска серија у Србији је легендарна „Бригада“ са Сергејом Безруковим, која је у Србији значајно распирила љубав према Русији и приближила Србима руску културу, иако су је оптуживали да Русију приказује као „легло корупције и криминала“, истовремено „романтизујући бандите и убице“. Србија је земља чија је национална култура стасала на романтизацијама хајдука, ускока и устаника који нису били ништа мањи разбојници од Сашине „Бригаде“, нити мањи десперадоси од Врангелових козака.

Уосталом, управо је тај култ опасних момака и десперадоса (од Џејмса Дина, преко are-you-talking-to-me Роберта де Нира, до непоправљивог филмског силеџије Клинта Иствуда) највише кумовао усвајању америчке културе у нашој земљи. „Сенке над Балканом“ је забавна серија, и свако ко мисли да то представља историјску документаристику у основи није научио како се гледа телевизија. А ко зна да гледа, и ко гледа са интересовањем, сазнаће да су у Београду двадесетих и тридесетих година живели неки изузетно занимљиви људи, и да је један од њих – можда највећи херој белог покрета – у Београду и сахрањен.

Ова серија стога Србима може облатити Русију таман толико колико су им „Буч Касиди и Санденс Кид“ или Леонеов „За шаку долара“ облатили Америку. Управо то је чувена „мека моћ“ на којој се темељи толико озлоглашена „американизација“ планете. Подршком Бјелогрлићевом пројекту, руски продуценти су показали да су најзад разумели како та мека моћ функционише. Јер Русија се у свету не може промовисати снимањем досадних пропагандних памфлета у којима су Руси приказани као „високи и плави“ (мада углавном јесу плави), као херојске фигуре и моралне громаде, она мора да „узјаше талас“ стереотипа и предрасуда које о Русима постоје у свету (да контролишу криминално поџемље, да воле раскош и да попију, да знају добро да се бију) и тај талас окрену на своју корист.

Ако приказ Руса у „Сенкама над Балканом“ упоредимо са руским филмом „Матилда“ који нам је овде рекламиран као „руски филм године“, видећемо да је Драган Бјелогрлић сликајући руске шпијуне, криминалце и нарко-трафиканте Русе приказао способнијим, достојанственијим и узвишенијим од Алексеја Учитеља, који је из петних жила настојао да прикаже сјај империјалне Русије краја 19. века кроз једну „љубавну мелодраму“. Учитељев покушај „руске империјалне пропаганде“ испоставио се као топовски пуцањ у ногу који је на трагикомичан начин експлодирао Учитељу у лице, док Бјелогрлићево сликање одрпаних и морално посрнулих остатака царске војске даје убедљивију слику о озбиљности и величини посрнуле Руске империје (поготово када је једна од омиљених српских историјских личности – др Арчибалд Рајс – прогласи „легитимним наследником Византије“). Са становишта изградње имиџа Русије у Србији: ако је „Матилда“ „руски филм године“ који приказује „златно време Империје“, онда су „Сенке“ у поређењу с тим концерт хора „Александров“ на тенку у ослобођеном Призрену. Док су у „Матилди“ сви ликови глупи, сујевјерни и смотани, у „Сенкама“ се не зна ко је јачи, способнији и зајебанији играч – Врангелови козаци, или НКВД, оличен у српском Џејмсу Бонду и истинском стрип-хероју Мустафи Голубићу (маестрално га игра Горан Богдан).

Овај сукоб остатака Беле гарде и НКВД-а само је једна споредна прича у серији, али прича која одише са највише напетости, и која има најупечатљивије и најозбиљније ликове. Врангел и Голубић представљају два пола руске историје 20. века, и ту напетост сукоба историјских стихија беспрекорно филмски дочаравају. Њих двојица се у серији у свега неколико сцена налазе на истом месту, никада се не обраћајући један другом. Голубић посматра Врангела из масе на улици, или са балкона позоришта, али те сцене одишу са више напетости и сировог тестостерона од сцена експлицитног насиља и секса, којима серија обилује. Омаж који су аутори серије дали овој титанској борби двеју идеологија за душу Русије представља један од највиших узлета серије у целини.

Најзад, свако ко говори о „блаћењу Руса“ у серији мора да схвати да је цела серија жанровски „блатњава“. У њој су блатњави и Срби, и Руси, и Македонци, и Јевреји, док су прави и истински негативци, мефистофеловски представници радикалног зла управо они који су – у најбољој холивудској традицији – приказани као упеглани, чисти и гадљиви на блато које их окружује.

Врангелови козаци, Голубићеви илегалци, баш као корумпирани српски жандарми и бандити из београдске Јатаган мале нису негативци у овој серији. Једини прави негативци су оне снаге које су и историјски испливале на површину као највећи демони историје Балкана у 20. веку – разноразне фашистичке организације, тајна друштва и „клубови елите“, које у серији представљају сурогат-Мефистофел Габријел Мехт, Анте Павелић као његов (ђаволов) помало незграпни потрчко, и читав низ других опортуниста, сикофаната и ситних душа који нису, додуше, „упрљани“, али им „трагови смрде нечовјештвом“. А чињеница да су баш ове ликове аутори серије углавном морали да измисле, јер нису могли да их нађу у Београду 1928. године, вероватно представља највећу похвалу коју су могли да изрекну о турбулентној међуратној историји српског народа.