Чињеница да по образовању није режисер Бориса Митића никада није омела да учествује или осваја награде на бројним међународнм фестивалима документарног филма широм света, укључујући и онај најзначајнији - IDFA. По струци новинар Митић је годинама радио за водеће светске медије и добро зарађивао. Међутим, стална фрустрација изазвана немогућношћу приказивања догађаја у његовој земљи онако како су се заиста збили, натерала је Бориса да од свега дигне руке, купи видео-камеру и свет почне да приказује истинито (или бар онако како га он сам види).
„Убрзо сам снимио свој први филм о лудим Ромима са Чукаричке падине који су адаптирали стару Дијану у ултрамодерно средство за сакупљање старог папира и картона („Лепа Дијана“). Када сам после годину дана снимања завршио посао, позвао сам пријатеље да им покажем шта сам урадио. Рекли су ми „пошаљи филм на фестивал“ и ја сам их послушао. Тако је све почело“, каже Борис.
Други филм „Unmik Titanik”, „визуелни тестамент трагичне судбине преосталих Срба у Приштини“, снимљен је за само једну ноћ, а „Довиђења, како сте?“, припремао је четири године.
Како истиче, сада ради искључиво онако како жели, у шта је могла да се увери и публика у Москви.
Филм „Довиђења, како сте?“ аутор одређује као сатиричну, документарну бајку. За потребе овог филмског есеја Митић је прочитао око триста књига афоризама, издатих у Србији, обишао целу земљу у потрази за занимљивим кадровима и снимио интервјуе са саговорницима. Тако је настао портрет подељеног друштва са сатиричним алузијама на корупцију у српској политици и страхотама рата, дат у монологу фиктивног јунака о његовом животу.
Цео монолог заснован је на афоризмима и прожет самоиронијом, али истовремено, како је и сам редитељ приметио, приказује снагу духа Срба који излазе на крај са свим искушењима. Осим српске стварности, признаје Митић, у процесу стварања филма, инспирацију је проналазио и у књижевним делима, попут „Јунака нашег доба“ Михаила Љермонтова и „Белешки из подземља“ Фјодора Достојевског.
Митић каже да је његов филм универзалан и да га разумеју људи у целом свету. Ипак, део московске публике који познаје Србију и њену историју посебно је уживао у гледању филма препознајући у монологу наратора многе феномене српске стварности. Али и они који никада нису били у Србији нису зажалили што су дошли на пројекцију, смех у сали није престајао. Једна гледатељка признала је да је била изненађена чињеницом да је аутору у тако једноставном по форми и смешном филму пошло за руком да инкорпорира филозофску димензију која објашњава поглед на свет и начин размишљања обичних Срба.
Московском фестивалу „ДОКер“ Борис Митић није присуствовао само као гост, већ и као члан жирија који је оцењивао филмове приказане у такмичарској селекцији кратког метра. У руску престоницу ускоро поново долази, јер ће крајем априла на Московском међународном филмском фестивалу бити приказан његов нови филм „Слатко од ништа“ („In Praise of Nothing“). У сатиричном документарцу о ничему, „Ништа“, уморивши се од тога што га погрешно разумеју бежи од куће и враћа се први и последњи пут. Филм је сниман осам година у седамдесет земаља уз учешће 62 синеаста, а наратор је Иги Поп. Заинтригирана московска публика с нестрпљењем ишчекује нови сусрет са српским документарним филмом.