Веровали или не: Како је Холивуд величао Стаљина и Совјетски Савез

„То је био прави терор – људи су се плашили да се погледају, да било шта кажу. Плашили су се да ће их неко чути и дојавити, а онда не знају где ће им бити ни следећи оброк. ... Они [совјетски грађани] немају појма о било каквој романтици или љубави – код њих нема ничега осим хране и страха. ... То није приказано у филму“.

Ајн Ранд, америчка сценаристкиња и ауторка прозних дела рођена у Русији, говори о филму „Песма Русије“ пред Одбором за антиамеричко деловање у Вашингтону, 20. октобар 1947. Комитет истражује комунистичке асоцијације у филмској индустрији у Макартијевом периоду.

AP

Тако је руско-америчка сценаристкиња и ауторка прозних дела Ајн Ранд (Алиса Розенбаум) позната по негативном ставу према Совјетском Савезу, његовој идеологији и пракси, описала „комунитичку пропаганду“ у холивудском филму „Песма Русије“ из 1944. године. Она је на дебатама у Одбору за антиамеричко деловање (HUAC) у САД 1947. године искритиковала филм јер не приказује „страх и глад“ у Совјетском Савезу, те тако, по њеном мишљењу, не одражава стварност.

Може се претпоставити да су њене речи тада пале на плодно тло. Већ у првим данима Хладног рата поменути комитет се озбиљно забринуо због тога што је америчка филмска индустрија прожета совјетском пропагандом.

Просовјетски филмови пунили биоскопе

Неколико година раније, док је трајао Други светски рат, ситуација у Холивуду је била сасвим другачија. Тада је СССР био важан савезник у заједничкој борби против нациста. Тада позитивно приказивање те земље није никога плашило, и чак се доживљавало као пожељно. У таквом контексту је снимљено неколико филмова какви нису виђени ни пре ни после рата.

Један од њих, „Песма Русије“, напунио је америчке биоскопе. То је прича о америчком диригенту који гостује у СССР-у уочи рата и заљубљује се у лепу совјетску пијанисткињу Нађу. Током гостовања по многим градовима СССР-а он види срећне и задовољне совјетске грађане. У овом филму је играо Михаил Чехов, познати руски глумац који је живео у САД. Критика је позитивно оценила његову улогу непосредно после премијере овог филма.

Како су совјетски Украјинци постали антисовјетски Мађари

Глумац Дана Ендрјус и глумица Ен Бакстер у сцени филма „Северна звезда“. САД, 1943.

Getty Images

Ни гледаност овог филма ни позитивне критике нису помогле да овај филм избегне етикетирање као „производ просовјетске пропаганде“. У том смислу „Песма Русије“ није била усамљена. HUAC је осудио још два филма: „Северну звезду“ и „Мисију у Москву“.

Филм „Северна звезда“ је снимио редитељ Луис Мајлстон, добитник „Оскара“ познат по класичном антиратном филму из 1930. године „На западу ништа ново“, а касније по чувеним филмовима „Играј своју игру“ („Ocean’s 11“) и „Побуна на броду Боунти“ („Mutiny on the Bounty“). „Северна звезда“ је назив колхоза у Совјетској Украјини. Он је приказан у позитивном светлу, а његови чланови као борци против нациста. „Другови у тој идиличној комуналној атмосфери третирају се као слободољубиви људи који се херојски боре против сурове нацистичке Немачке“, са иронијом је истакао Скот О’Брајан у књизи „Ен Хардинг – одважна дама кинематографије“ објављеној 2010. године.

Филм је имао шест номинација за „Оскара“ и својеврсни „загробни живот“. Наиме, у доста прекројеној варијанти је поново приказан 1957. године под насловом „Блиндирани напад“ („Armored Attack“). У овој варијанти филм говори о интервенцији СССР-а у Мађарској 1956. године. Другим речима, претворен је у антисовјетску причу о мађарском отпору.

Суђење петоколонашима

Совјетски Савез је најпозитивније приказан у холивудском филму „Мисија у Москву“, снимљеном 1943. године. Филм је снимљен на молбу председника Френклина Рузвелта и заснован на књизи амбасадора САД у СССР-у Џозефа Дејвиса. Амбасадор је био главни јунак филма. Кажу да се Рузвелт током снимања филма неколико пута састао са Дејвисом.

Филм почиње Дејвисовом изјавом да „никада лидер ниједне нације није био тако изопачено и погрешно схваћен као што је случај са совјетском влашћу у тим критичним годинама између два светска рата“. Штавише, у филму Дејвис наговештава да московске судске процесе против чланова комунистичке партијске елите крајем 1930-их треба схватити тако како су приказани, тј. у том смислу да су тадашњи осуђеници били криви, као што су и сами признали, за организовање завере против Совјетског Савеза“.

„На основу двадесетогодишње судске праксе био сам склон да верујем тим признањима“, каже главни јунак. Дејвис је у својој књизи отишао још даље и написао да су Стаљинове чистке допринеле уклањању „петоколонаша“, тј. оних који су радили за Немачку и Јапан, те да је то допринело слабој сарадњи са нацистичким окупатором у СССР-у током рата. HUAC је искритиковао филм, а сценариста Хауард Кох је етикетиран као комуниста и стављен на црни списак Холивуда и поред тога што је раније добио „Оскара“ за „Казабланку“.

Од „Три Рускиње“ („Three Russian Girls“) до „Црвене опасности“ („The Red Menace“)

Кент Смит и Ана Стен у филму „Три Рускиње“, 1943.

Getty Images

Било је и других филмова у којима је СССР приказан у позитивном светлу: „Три Рускиње“, „Дечак из Стаљинграда“ (оба снимљена 1943), „Дани славе“ (дебитантски филм Грегорија Пека 1944) и „Контранапад“ (1945).

После критике HUAC уследили су холивудски филмови чији наслови сами за себе довољно говоре: „Црвена опасност“, „Крив за издају“ и „Био сам комуниста за FBI“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!