Руси су од самог почетка заволели филмску уметност. Први руски уметнички филм снимљен је 1908. године, тако да је руско-совјетски филм један од најстаријих на свету. Већ 1913. године у Русији је било преко 1.300 биоскопа и снимљено је преко 100 филмова који су много више утицали на кинематографију од западних филмских остварења.
Током развоја револуционарних догађаја почетком 20. века руски редитељи су све више емигрирали остављајући неку врсту вакуума у руском филму. Такво стање, међутим, није дуго трајало. Лењин је убрзо објавио да је „за нас филм најважнија уметност“, и то није било речено тек тако. Већ 1919. године филмска индустрија је национализована, а убрзо затим је формирана прва филмска школа на свету (ВГИК).
Совјетско руководство је доживело филм као најважније средство за општење са народом и подстицало је стварање што реалистичнијих филмова у којима се приказују теме из свакодневног живота. Творцима филмова је наложено да се не придржавају конвенционалних метода него да стварају нове које би могле подржати комунистички поредак. Поменута чињеница, уз недостатак филмске траке у оно време, била је важан фактор који је довео до развоја нових торија филма и метода монтаже.
Документарни филмови су били главни сегмент ране совјетске кинематографије.
Совјетско руководство на челу са Лењином дало је филмским посленицима стваралачку слободу и тако омогућило да се појаве теоретичари филма који до данас спадају међу најутицајније на свету. Редитељи су имали слободу да експериментишу, али је било јасно да се филмови морају снимати за обичне људе и морају говорити о обичним људима. Уметник је, заправо, морао да се постави као инжењер или обичан радник.
Дзига Вертов је имао великог утицаја у промовисању „социјалистичког реализма“ у кинематографији. Он је допринео да доживљај документарног филма буде овакав какав је данас. Снимајући филм филмски журнал „Кино-правда“ (23 серије) Вертов је користио обичне ситуације из свакодневице, често снимајући спонтане сцене из живота када људи нису ни знали да их неко снима. Вертов је сматрао да тако може успоставити тесну везу са гледаоцима и зато је уклањао оно што је третирао као „буржоаски фокус“ у филмовима царског периода. Вертовљева веза са гледаоцима је била толико тесна да је он на крају сваке епизоде додавао чак и своје податке за успостављање контакта.
Његово најпознатије дело је „Човек са филмском камером“. У њему је приказана уметност филмског стварања. Вертовљев „сирови“ стил снимања филмских сцена касније ће бити инспирација за врло утицајне покрете „Cinema Verite” и „Nouvelle Vague” у Француској током 1960-их. На пример, недавно је редитељ Стивен Родни Маквин рекао да је у раду на филму „Дванаест година ропства“ (2013.) који је добио Оскара био инспирисан Вертовљевим остварењима.
Човек са филмском камером
У делу које можда више личи на психо-тест него на истраживање теорије филма Лав Куљешов је доказао један важан моменат у доживљају монтаже филма од стране гледалаца. Данас је то већ добро позната монтажа која приказује човека без неког посебног израза лица у комбинацији са три друге различите сцене – са тањиром чорбе, мртвим дететом и лепом дамом. Гледаоци су били потпуно „слуђени“. Када је после одгледане сцене требало описати израз лица тог човека он је сваки пут био везан за сцену са којом је комбинован (погледајте снимак који следи).
Помоћу ове демонстрације Куљешов је показао да смисао не формира једна сцена него комбинација различитих сцена. То је имало епохалан утицај на доживљај монтаже у стварању филма. Сличне демонстративне приказе правио је, између осталих, и Алфред Хичкок.
Ефекат Куљешова
„Крстарица Потемкин“ Сергеја Ајзенштајна свакако је један од најутицајнијих филмова у историји кинематографије. Он је био инспирација за многе филмове почев од Кополиног култног трилера „Апокалипса данас“ (1979) до класичног „мафијашког филма“ Брајана де Палме „Несаломиви“. Ајзенштајнов метод монтаже је био заиста јединствен.
Он је примењивао сукобљавање сцена, ритмичку стимулацију и тонску синхронизацију. Све је то касније окарактерисано као „интелектуална монтажа“ и третирано као врхунско достигнуће теорије монтаже.
Помоћу интелектуалне монтаже Ајзенштајн је изражавао сложене идеје сценама које на први поглед нису биле везане једна за другу. То се посебно примећује у његовом чувеном филму „Штрајк“ (1925), где он комбинује сцене убијања бика и напада радника на полицију. Метафора је једноставна али снажна: напад радника поистовећује се са кланицом. Од тада је овај метод безброј пута коришћен са циљем да се добије сличан ефекат.
За познатог редитеља Андреја Тарковског често се говорило да је визуелни песник. Сматра се да је он оснивач „поетског филма“. Његов таленат да прикаже трансцедентно на граници између реалности и духовности без удубљивања у религију потпуно је изменио начин на који гледаоци доживљавају филм.
Тарковски, коме је отац био песник, увек је тежио да направи спој поезије и филма. У то доба је његов експериментални тип филмске уметности био нов и није одмах признат, али су његови филмови ускоро постали омиљени међу многим гледаоцима и критичарима у целом свету.
Познати редитељ Ингмар Бергман, кога је Тарковски посебно ценио, и сам је био велики поклоник овог совјетског редитеља. На питање да каже нешто о Тарковском, он је рекао следеће: „Он је највећи [редитељ]. Он је открио нови језик веран природи филма јер приказује живот као одраз, живот као сан“.
Савремени пример непрекидног утицаја Тарковског на кинематографију може се видети у филмовима Ларса фон Трира, који је цео један филм посветио совјетском редитељу.
Фон Трир са Тарковским
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
