Како је Холивуд искористио открића чувеног совјетског редитеља

У круговима везаним за руску филмску индустрију често се прича како је Џорџ Лукас 1988. године био у Москви на премијери свог другог филма „Звездани ратови: Империја узвраћа ударац“ и како је хтео да се састане са Павлом Клушанцевом, али совјетски функционери нису знали ко је то. Лукас је сматрао да је Клушанцев заслужан за сагу „Звездани ратови“. Нажалост, њих двојица се никада нису срели. Клушанцев је умро 1999.

Павел Клушанцев је био генијални филмски редитељ и писац. Он је открио на стотине метода снимања и прављења специјалних ефеката који се још увек користе у филмској индустрији. Трагови његових иновација могу се наћи у многим филмовима као што су „Титаник“, „Терминатор 2: Судњи дан“, „2001: Одисеја у свемиру“ и „Прометеј“.

Павел Клушанцев.

Михаил Клушанцев

Пионир новог жанра

Филмови „Пут до звезда“ (1957) и „Планета ветрова“ (1962) били су новаторски за своје време. Чак су их и Американци купили и адаптирали за своје гледаоце. У Америци је „Планета ветрова“ добила назив „Путовање на праисторијску планету“ (1965), а у филму су глумили и амерички и совјетски глумци. Три године касније снимљен је други филм под називом „Путовање на планету праисторијских жена“, у коме је приказана раса жена на планети Венери.

Совјетски редитељ је био пионир новог жанра – псеудо-документарне научне фантастике. Сваки детаљ у његовим филмовима је снимљен максимално реалистично, тако да су гледаоци могли поверовати да су то све аутентични снимци.

На пример, у „Путу до звезда“ је приказано звездано небо ноћу где су звезде правилно распоређене, тако што су сијалице различите јачине причвршћене на даску широку 7 метара, у складу са стварним распоредом звезда на небу.

Прву „бестежинску” сцену у историји кинематографије снимио је Клушанцев. Он је то учинио помоћу неколико челичних ужади и камере постављене под правим углом. На сличан начин је снимао и Стенли Кјубрик.

„Планета ветрова“ Павла Клушанцева (1957) и „2001: Одисеја у свемиру“ Стенлија Кјубрика (1968), десно

Холивуд је био импресиониран Клушанцевљевим радовима, док су они у Совјетским Савезом често изазивали подозрење. Совјетска власт се више бринула о идеологији и социјалним порукама.

Када је Клушанцев на почетку каријере затражио државну подршку за снимање „Пута до звезда“, функционери су му одговорили: „Таквих космичких летова неће бити у наредних 200 година! Треба снимати филмове о томе како да се повећа производња цвекле“.

На крају је филм добио подршку државе, али су редитељеви планови и даље изазивали подозрење. У студију је владала хронична несташица средстава, али је Клушанцев нашао мноштво начина да помоћу своје креативности и шачице инструмената створи и прикаже на екрану оно што се раније није могло ни замислити. Он је снимио прву бестежинску сцену у историји филма и то само помоћу челичних ужади и камере.

Десет година касније, Клушанцеву је написао писмо амерички филмски редитељ и писац Роберт Скотак, добитник награде Академије визуелних ефеката. Клушанцев је 1972. године отишао у пензију и тада је живео у малом стану у Петербургу. Скотак му је саопштио да управо пише књигу о историји визуелних ефеката и има 50 питања везаних за Клушанцевљеве филмове.

Клушанцев је ”подводне сцене” снимао кроз акваријум са рибама. Сличан метод је могао бити коришћен касније у „Титанику“ на коме је радио Скотак.

„Планета ветрова“ Павла Клушанцева (1957) и „Титаник“ Џејмса Камерона (1997), десно

Совјетски филмски новатор је радо одговорио Скотаку, са којим се најзад састао 1992. године. „Американци са њиховом скупом филмском опремом и студијима нису могли да схвате шта смо ми урадили помоћу неколико жица и конопаца“, рекао је Клушанцев.

По речима ћерке Павла Клушанцева, њен отац никад није тражио новац од оних који су његове иновације користили у иностранству, и никада ништа није добио од Холивуда. „Скотак је рекао да они у Америци имају скупу опрему, а да је мало креативних људи, и да је у том смислу мој отац био изузетан“, каже Клушанцевљева ћерка Жана.

Прву сцену у историји филма где робот умире у лави Клушанцев је снимио помоћу обојеног теста. Слична сцена постоји и у филму „Терминатор 2: Судњи дан“, на коме је Скотак такође радио.

„Планета ветрова“ Павла Клушанцева (1957) и „Терминатор 2“ Џејмса Камерона (1991), десно

Па ипак, било би погрешно тврдити да су сви амерички блокбастери снимљени захваљујући Клушанцеву. Жана истиче да су његове технологије и инструменти били само полазна тачка у савременој филмској технологији. Данашњем гледаоцу његови филмови могу деловати наивно, али ако се узме у обзир време у коме су снимљени и ситуација у то доба, као и то да су гледаоци тада мало шта знали о космосу, може се замислити колико су снажан утисак остављале те сцене.

Племићко порекло

Клушанцев је рођен 1910. године у племићкој породици у Петербургу. Био је сведок револуције и грађанског рата. Оца је изгубио 1919. године, а мајка је могла да ради само у дому за незбринуту децу који је отворен на забаченом имању близу Петербурга. Тамо је Павел провео много времена у игри. У једном тренутку је открио књигу о јахтама и брзо их је заволео. Детаљно их је проучио, па је чак почео да прави макету јахте. Интерсовао га је и ватромет. Научио је чак и да прави барут.

Са 14 година је Павел почео да ради. Бавио се разним стварима, од давања часова математике до прављења и продаје шаховских фигура. Желео је да постане инжењер, али његово племићко порекло је било препрека за упис на факултет и зато је одлучио да ради на филму као сниматељ. То је професија за коју није била неопходна „чиста“ биографија.

Прича се да су Клушанцевљева космичка одела коришћена приликом стварања правих космичких одела у којима су космонаути летели у космос. Због тога је природно што се слични костими срећу и у данашњим филмовима.

„Планета олуја“ Павла Клушанцева и „Прометеј“ Ридлија Скота (2012), десно

У Другом светском рату је Клушанцев снимао ратне документарне филмове, а после рата је одлучио да сними документарни филм о поларној светлости, коју нико од искусних професионалаца није хтео да снима јер није знао како се та светлост може снимити. Клушанцев је нашао начин како то да учини. Направио је справу која је изванредно бележила поларну светлост, а нико није могао да схвати како је то постигао.

Затим му је пријатељ предложио да сними филм о космичким летовима, заснован на раду тајних научних лабораторија. Тако је настао филм „Пут до звезда“ који је премијерно приказан 1957. године, када је лансиран „Спутник“. У то доба се није много знало о космосу. Филм је постао хит јер је нудио одговоре на питање како је уопште могуће космичко путовање и какав значај оно може имати у будућности.

Клушанцев је први смислио летеће бестежинско возило за свој филм који је приказан 1957. године. Слична верзија ће се касније појавити у „Звезданим ратовима“. Да ли је то случајна подударност?

„Планета ветрова“ Павла Клушанцева (1957) и „Звездани ратови – епизода IV: Нова нада“ Џорџа Лукаса (1977), десно

„Све се држало у тајности, и зато смо ми морали да снимамо филм са нашим моделима и да сами осмислимо дизајн космичких објеката“, причао је Клушанцев. Он је смислио стотине метода за снимање специјалних ефеката. „После тога смо наставили да радимо и почели да размишљамо о ономе што се може догодити у будућности. У нашим филмовима је први пут у историји приказано спајање и спуштање космичких бродова, први лет у космос и први лет на Месец“.

Његове прогнозе су се оствариле тридесетак година касније, и у великој мери су личиле на оно што је касније постало стварност. На пример, у Клушанцевљевим филмовима су ракете биле скоро идентичне тајним ракетама на којима су радили совјетски инжењери. Због тога није ни чудо што је обавештајна служба пажљиво пратила овог редитеља. Он је успешно избегао све проблеме доказавши да је сам осмислио све што је приказао у филмовима.

Клушанцев је први приказао робота као пријатеља космичке посаде. Као и у роботу C-3PO, у овом роботу је био човек који је њиме управљао.

„Планета ветрова“ Павла Клушанцева (1957) и „Звездани ратови – епизода IV: Нова нада“ Џорџа Лукаса (1977), десно

Клушанцев је постигао оно што нико није могао постићи, и зато је успео да опстане у оним бурним временима када су људи племићког порекла лако могли завршити у затвору или бити убијени. Његова ћерка каже да је он схватао потребу да буде најбољи у својој професији јер тако може избећи прогонство или затвор.

„На десетине пута су они покушавали да ме отерају из студија и стрпају у затвор, али ја сам опстао јер сам знао како да урадим оно што не може нико други урадити“, рекао је Клушанцев.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!