Усамљенички живот у беспућима тајге: Како је породица Ликов побегла од КГБ-а и цивилизације

Агафја носи одело од конопље, обућу од брезове коре, а ватру пали помоћу кресива. Током лета је тајга пуна опасних дивљих животиња, а зими су мразеви и снег до појаса. Нема никаквих благодети цивилизације, а најближе насеље је удаљено 250 километара.

Карп Осипович

kp.ru

Пре 40 година су совјетски геолози хеликоптером летели изнад неприступачне тајге и на једном месту у горњем току реке Абакан, где људи не обитавају, приметили су башту. Испоставило се да у шуми живи породица Ликов. То су били староверци – отац и четворо одрасле деце. Они су годинама били одсечени од света, а била је довољна само једна кратка вест у новинама да постану познати у целом Совјетском Савезу.

Пар година касније (1982) ове анахорете је посетио новинар листа „Комсомольская правда“ Василиј Песков. Очекивао је да ће видети петочлану породицу, али је затекао само оца Карпа, његову ћерку Агафју и три свежа гроба. За кратко време су два брата и сестра умрли од болести.

Крст на гробу оца Агафје Ликове, Карпа Осиповича Ликова.

Иља Питаљев/Sputnik

Отац је умро 1988, после чега је у шуми остала само Агафја, али није пожелела да промени начин живота.

Погубна цивилизација

Неупућени су сматрали да је поменути новинар крив за смрт чланова породице Ликов, ненавикнутих на контакт са другим људима. Песков је много патио због таквих мишљења, јер је он, напротив, покушавао да их заштити од гомиле знатижељника. Годинама је посећивао Ликове, помагао им, носио им кухињски прибор и лекове, чак им је однео и козу да би отшелници увек имали свежег млека.

Отшелница Агафја Ликова и новинар Василиј Песков прелазе реку Јеринат. 2004.

Владимир Шелков/TASS

У једном од последњих сусрета са Агафјом сада већ покојни Песков ју је питао да ли је по њеном мишљењу добро што су људи „пронашли“ њену породицу. Она му је одговорила да јој се чини да им је Бог послао људе. Јер да није било људи, сви би одавно помрли.

„Какав је био наш живот? Све је већ било изношено, све прње су нам биле у закрпама. Страшно је и сетити се – јели смо траву, кору дрвећа“, цитира Агафју лист „Комсомольская правда“.

Како су шумски „Робинсони“ постали славни?

Песков је на основу сусрета са породицом Ликов написао серију чланака. Прича о шумским усамљеницима многе је дирнула. Ујутру су се испред новинских киоска правили редови када је требало да изађе број са чланком о овој породици.

kp.ru

Песков је једном испричао пријатељима како је жена Леонида Брежњева ујутру слала човека на киоск да што пре купи „Комсомолку“ – толико је била нестрпљива да прочита наставак саге о сибирским анахоретама. Касније су Песковљеви чланци издати као засебна књига под насловом „Ћорсокак у тајги“, која је затим преведена на многе језике.

Зашто су Ликови отишли у шуму?

По целој Русији је било много људи који су се скривали од власти из верских побуда (још увек медији повремено помињу такве случајеве). Старообредници су у Русији увек били прогоњени, изузев за време владавине цара Николаја II. Он је укинуо прогоне, али их је касније совјетска власт обновила са још већом жестином – приморавала је староверце да ступају у колхозе и изрицала им затворске казне.

Породица Ликових је спас од колективизације потражила далеко у шуми, на територији резервата. Руководство резервата им је током 1930-их забранило да лове дивљач и рибу.

Обиталиште породице Ликов у Хакаском државном резервату природе.

Иља Питаљев/Sputnik

Једном је стигла анонимна пријава да се старообредници баве криволовом. Чувари резервата су кренули да то провере и том приликом су случајно убили рођеног брата Карпа Ликова. Истрага је, међутим, цео случај приказала тако као да су старообредници пружили оружани отпор.

Када су 1937. године репресије биле најжешће, породицу Ликов су посетили припадници Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД) и детаљно их саслушавали у вези са поменутим случајем. Ликови су схватили да треба бежати, и од тада су се повлачили све дубље у тајгу, непрекидно мењајући станиште и замећући трагове.

Подвижница Агафја

Иља Питаљев/Sputnik

Сада Агафја има 74 године. Она већ 30 година живи сама у шуми. Само једном је покушала да се врати међу људе. Било је то 1990. године, када је отишла да живи у старообреднички манастир, где се исповеда „беспоповство“ (што значи да дотична деноминација старообредника не признаје свештенство), па се чак ту и замонашила. Међутим, испоставило се да Агафја има другачије представе о вери, па се вратила „кући“ у тајгу. Касније, 2011. године, Агафју су посетили представници званичне руске старообредничке цркве и извршили обред њеног крштења по свим правилима.

Локална власт подржава Агафју. Бивши губернатор Кемеровске области Аман Туљејев је наложио да се старој подвижници пружи сва неопходна помоћ. Из године у годину расте интересовање за усамљену отшелницу. Посећују је многобројне телевизијске екипе, новинари, лекари и волонтери.

Иља Питаљев/Sputnik

Британска телевизијска екипа на челу са редитељком Ребеком Маршал посетила је Агафју 2015. године како би снимила документарни филм о њеном животу под називом „Шума у мени“.

Агафја сматра да је усамљенички живот главни пут ка спасењу душе. Истина, она и не сматра да је усамљена. „Уз сваког хришћанина су увек Анђео-чувар, Христос и апостоли“, каже Агафја.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!