Пет поука Венедикта Јерофејева, совјетског писца који је опевао пијанство

Анатолиј Морковкин/TASS
Не морате послушати сваку поуку, али свака вреди да се о њој размисли.

Венедикт Јерофејев (1938-1990) третиран је у Совјетском Савезу као непожељан писац и дисидент. Умро је од рака грла врло рано, када је имао 51 годину. Има оних који тврде да он није био пример за углед, али и сам Јерофејев би се радо са тим сложио. Он је и иначе увек био спреман за самокритику. Са друге стране, тешко да се може наћи бар један велики писац код кога је све у животу било идеално.

Јерофејев је познат пре свега по поеми у прози „Москва – Петушки“, али је оставио и мноштво бележака – духовитих и парадоксалних, и уједно веома суморних. Издвојили смо најбоље и најмудрије поуке овог совјетског дисидентског писца.

1. Треба бити скроман

„Све у животу треба да се одвија неправилно и споро, да се не би погордио човек, да би човек био тужан и збуњен“ – ту реченицу можете наћи већ на првој страници поеме „Москва – Петушки“.

Та мисао је посебно забавна у контексту где се лирски јунак (чији је прототип сам Венедикт Јерофејев) буди прилично мамуран и полако иде ка продавници да купи ликер. У овом његовом цитату је испреплетано узвишено и профано – тежња ка пијанству и филозофска, такорећи библијска мудрост.

У сваком случају, овај цитат заиста објашњава много тога у овом свету.

2. Нек враг носи каријеру

Понекад се Јерофејеви поклоници састају испред његовог споменика у центру Москве – и, наравно, пију.

Једно време је Вењичка (јунак поеме) радио као вођа смене на терену и у групи имао четири радника, али је добио отказ зато што нико ништа није радио – сви су пили алкохол.

Ево како Јерофејев описује своја осећања после отказа који је добио: „Ја остајем доле и одоздо пљујем на цело ваше ’социјално степениште’, на сваки степеник по једном. Да би човек напредовао тим степеништем он мора да буде крелац искован од чистог челика, од главе до пете. А ја нисам такав“.

Вероватно се вашем шефу неће допасти ова поука, па зато будите пажљиви. Или, пробајте да му прочитате нешто од Јерофејева па да заједно одете и напијете се.

3. Увек треба нешто стварати

„Све што угледате може постати ваша тема“, написао је Јерофејев у својим белешкама објављеним под називом „Бескорисна руда“. Он је сматрао да све, почев од Новог завета, преко руске књижевности па све до совјетских пропагандних новина и непристојног уличарског говора, може послужити као надахнуће. У поеми „Москва – Петушки“ ти стилови су испреплетани на непредвидљив начин.

Други Јерофејевљев цитат о сакралности списатељства гласи: „Треба писати што горе. Треба писати тако да то буде одвратно“. То је, наравно, иронија, али појединци заиста мрзе Јерофејева због његове „алкохоличарске“ прозе.

4. Не бринути се превише

Стварност око Јерофејева није била толико инспиративна и зато су многи тражили утеху на дну флаше са вотком.

Јерофејев је имао много успона и падова. Одрастао је у градићу изнад Поларног круга, где је завршио школу са одличним успехом, да би затим уписао Московски државни универзитет одакле је избачен због лењости. „Ујутро сам лежао у постељи и размишљао вреди ли ићи на предавања... А онда бих помислио: ’Ма нек иду дођавола’, и никуда не бих мрднуо“, писао је он.

После тога је радио просте мануелне послове како би зарадио за хлеб, и уопште није тежио да постигне неки успех (види поуку бр. 2). Јерофејевљеве белешке сведоче да је он заиста био равнодушан према успеху и да је био обузет само уметношћу: „Треба живети као звезда. Понекад сија, а понекад пада“.

На све критике је овако одговарао: „Зашто морам да будем фин? Чак и у нашем новом совјетском Уставу нигде не пише да човек мора бити добар“.

5. Треба бити оптимиста без обзира на све

Као писац Јерофејев је био непожељан у совјетском друштву. Писао је о тужним појавама, али никада није очајавао. У свом раном дневнику „Белешке психопате“ писао је: „Никада нисам доживљавао себе као ’изгубљеног’ човека. То би било сувише досадно и застарело“.

У поеми „Москва – Петушки“ његов лирски јунак са сажаљењем говори о свом животу, али у једном тренутку каже: „Живот уопште није досадан... Ако смо већ проживели тридесет година, треба да покушамо да проживимо још тридесет. Човек је смртан – то је моје мишљење. Али је живот прелеп – и то је моје мишљење“.

Чланак је написан на основу објављених дела и интервјуа Венедикта Јерофејева.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“