Шта нам је све рекао Лав Толстој у интервјуу којег није било

У отвореном разговору писац „Ане Карењине“ и „Рата и мира“ размишља о своме животу, о односима у породици, о суровости и сложености света који велики писац приказује у својим делима.

– Господине Толстој, како се сада осећате?

– Ја сам у Јасној Пољани. Здравље ми се побољшало. Сви гости су отишли. Моја душа је радосна.

– Да ли често имате госте? Стално вам долазе сиромашни људи и они који вас за нешто моле...

– Много је оних који за нешто моле. То су и удовице које су изгубиле своју земљу, и сиромаси, разни људи... Мени то тешко пада јер је све то узалуд. Ја им не могу ништа дати. Ја њих не познајем. Има их превише. Чини ми се да постоји неки зид између мене и њих. Осећам да ме људи, бар већина, не гледају као човека већ као чувену личност. Они долазе код човека који је стекао славу дубином и јасноћом исказаних мисли и не дају том човеку да каже ни реч док они говоре, а говоре једино оно што знају или оно за шта је он одавно рекао и доказао да је глупост...

Ево данас преподне је радница из „Савеза руског народа“ дошла пијана и преклињала ме да се вратим у православну цркву. То је добродушно, али тотално сулудо. Затим је дошла жена са два огромна коверта и захтевала да прочитам „крик њене душе“. Сујета, списатељска манија и грамзивост. Био сам разочаран. Требало би да будем мирнији.

– Није чудо што вам људи посвећују толико пажње с обзиром на ваш ауторитет и искуство. Шта можете рећи о свом узрасту?

– Када је човек стар онда његове способности и осећаји који му помажу да комуницира са светом полако нестају. Губи се чуло вида, слуха, укуса... Уместо тога се рађају нови унутрашњи осећаји помоћу којих човек комуницира са унутрашњим светом, и то је десетострука награда. Ја то сада доживљавам и радостан сам због тога. Захвалан и радостан.

– Ви сте познати писац и богати земљопоседник. Имате ли проблема?

– Један од најозбиљнијих проблема је тај што живим у изобиљу. Сви троше новац да бих ја живео у изобиљу, поклањају ми бескорисне ствари и вређају се ако их не узмем. Преклињу ме са свих страна да узмем, а ја морам да их одбијем и тако разочарам.

– Шта вас још мучи?

– Размишљам о томе како сам пуцао у птице и животиње, како сам рањене птице убијао копљем и зечеве ножем који бих им зарио у срце без икаквог милосрђа. Радио сам оно о чему не могу да размишљам а да се не ужаснем.

– Чини се да сте непрекидно свесни свог несавршенства...

– Ја сам грозан. Постоје две крајности: бујање духа и снага тела. То је мучна борба. Ја себе не контролишем. Тражим узроке у дувану, неурачунљивости и лењости уобразиље. Али све то је смешно. Разлог је један: немам жену коју волим и која ме воли.

Писац Лав Толстој са женом Софијом на свом имању Јасна Пољана, Руска империја.

TASS

– Али споља ваша породица изгледа као да је сасвим срећна. Можда имате проблема са Софијом Андрејевном?

– Она је престала да ми буде жена. Зар је она помоћник своме мужу? Одавно је она престала да ми помаже и почела да смета. Зар је она мајка наше деце? Она не жели то да буде. Зар их она храни? Она ни то неће. Зар је она мени ноћна утеха? Успела је да од тога направи мамац и играчку. Мени је очајнички жао деце. Све више и више их волим и сажаљевам.

– Успевате ли да пронађете заједнички језик са својом децом?

– То ми тешко пада у породици. Тешко ми је што не могу да саосећам са њима. Све оно што њих занима – испити, успех у друштву, музика, намештај, куповина – ја све то сматрам да је несрећа и зло за њих, али не могу то да им кажем. Тачније, могу, али моје речи никога не дотичу. Чини се да они не разумеју смисао онога што говорим него доживљавају то као моју ружну навику – да им говорим такве ствари.

– Како ви сада доживљавате свој рад?

– Мора да сам нервирао све људе бескрајним писањем на једну исту тему (бар тако би требало да мисли шира јавност). Боље је ћутати. И писати само ако је тај порив неподношљив. И само оно што ме често обузима. И не ради успеха, него да бих исказао оно што морам исказати ширем аудиторијуму. И без наметања мога мишљења, него само када је то неопходно... Нека ми Бог помогне.

– Које је ваше последње откриће?

– Плашио сам се да говорим и мислим о томе како на сваких 100 људи има 99 лудака. Али тога се не треба плашити нити о томе треба говорити и мислити. Ако се људи понашају безумно (живот у граду, васпитање, раскош, доколица), они ће и говорити безумне ствари. А ви се крећете међу тим безумницима трудећи се да их не иритирате и да их лечите колико је могуће.

Лав Толстој на коњу на свом московском имању. Фотографија С.А. Толстој. 1898. Москва. Хамовники.

– Сада сте у Јасној Пољани, али обично зимујете на свом московском имању у рејону Хамовники. Шта можете рећи о данашњој Москви?

– Смрад, камен, раскош, мучење. Похота. Злочинци који су пљачкали свој народ окупили су се на једном месту, позвали војнике и судије да их чувају за време оргије, и сада уживају у гозби. Народ сада нема више шта да ради осим да врати у свој посед вредности које су ти људи украли, и то користећи жеље истих тих људи. Мушкарци су по том питању лукавији од жена. Жене седе код куће, а мушкарци глачају подове и масирају тела тим људима у саунама.

– Шта бисте препоручили да човек учини у овом тренутку како би почео да се мења.

– Треба живети до краја дана и до краја века. И то живети као да је у питању последњи час на земљи и као да имате времена само за оно што је најважније. А са друге стране, као да то радите бескрајно.

– Шта је то Бог по вашем мишљењу?

– Колико год чудно изгледало, само љубав може помоћи човеку да сазна шта је то Бог. Љубав је једини орган који може да позна Бога.

– А шта ви волите?

– Ја се често ужаснем и запитам шта ја волим? Не волим ништа. Апсолутно ништа. То је жалосно стање. Ту нема могућности за срећан живот. Али лакше је живети као „дух“. Бити житељ Земље, али без физичких потреба.

Одрицање одговорности: Сви „одговори“ Лава Толстоја су фрагменти преузети из његовог дневника, из различитих година.

Проверите своје знање! Квиз: Колико добро познајте Лава Толстоја?

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!