„Наши руски филмови“: Kако je рускa комерцијалнa кинематографија најзад нашла пут до српске публике

Сцена из филма „Легенда о Коловрату“ (2017)

Сцена из филма „Легенда о Коловрату“ (2017)

Kinopoisk.ru
O томе како је напредовао руско-српски културни дијалог током последњих година, како је савремени руски филм успео да придобије широку публику у Србији и зашто га српски русофили често узимају на зуб читајте у ауторском чланку српског филозофа Николе Танасића.

Америчка публика, исцрпљена дневним радом, не воли сложену радњу, већ лако схватљиву, без лишних елемената, и нема никаквих уметничких амбиција. Амерички глумци су врбовани из редова статиста, зато су у уметничком смислу лоши. Руски филм воде осведочени уметници, који не раде за високе хонораре, већ из чисте љубави према уметности.

Исечак из књижице „Историја филма“, „Три карте за Холивуд“ (1993)

Од Михалкова до Бондарчука, преко Балабанова

„Лед“ (2017)

Новогодишњи програм на првом каналу Радио-телевизије Србије ове године обележили су руски филмови. Поред прослављених руских блокбастера — „Леда“ Олега Трофима, „Силе привлачности“ Фјодора Бондарчука, и „Легенде о Коловрату“ Џаника Фајзијева и Ивана Шурховецког — у неколико дана после Нове године гледаоци су могли да виде и два руска продуцентска остварења на енглеском језику: разочаравајући „Изван граница реалности“ Александра Богуславског и Франческа Ћинквеманија, и револуционарни „Хардкор Хенри“ Иље Најтшулера. Не само да су се ови филмови изборили за простор на најгледанијој српској телевизији са кудикамо продорнијим остварењима глобалне продуцентске машинерије Холивуда, него су поверење уредника у великој мери оправдали — од „Леда“ је у истом термину била гледанија само домаћа „Заспанка за војнике“ на ТВ „Пинк“ (а велики број гледалаца се сутрадан укључио на репризу), „Легенда о Коловрату“ је била најгледанији програм у том тренутку, док је „Сила привлачности“ поделила публику са још једним руским филмом — „Кухиња: последња битка“, који је емитован на ТВ Прва.

Поред сасвим солидне гледаности свих поменутих филмова, с обзиром на жанр и термин емитовања, вреди подвући још једну важну чињеницу — дословно сви наведени филмови нашли су се током претходне две године у редовној биоскопској дистрибуцији, и остварили сасвим солидне резултате код српске публике која се традиционално са одређеним скептицизмом односи према страним биоскопским хитовима ван енглеског говорног подручја. Штавише, „Лед“ је у српским биоскопима премашио цифру од 120 хиљада гледалаца, што је бројка резервисана само за успешна домаћа остварења и највеће глобалне хитове, оставивши иза себе „Марвелове“ блокбастере „Дедпул 2“ и „Осветници: рат бескраја“, што је изузетно импресиван резултат. Када се на то дода податак да је у овом филму једну од централних улога играо српски глумац Милош Биковић, тешко је отети се утиску да је руско-српски културни дијалог, бар када је филм у питању, данас светлосним годинама удаљен од ситуације од пре само десет година.

А током двехиљадитих година једини руски филмови који су имали продор у српске биоскопе били су, по правилу, филмови Никите Михалкова, који великом броју наших сународника – уз незаобилазног Андреја Тарковског — дан-данас служи као синоним за руску кинематографију. Свако ко је у Србији хтео да прати савремену руску филмску сцену, био је осуђен да лови пиратске копије (за оне који не говоре руски били су неопходни и српски титлови које су углавном обезбеђивали ентузијасти), уз наду да ће се на „Фесту“ или неком сличном фестивалу појавити неки од наслова који су заиста запажени у Русији. И иако је руских филмова на тим фестивалима увек било, они су се најчешће бирали на основу успеха на аналогним фестивалима на Западу, и на основу рецепције западне критичке јавности, која се није нужно поклапала са српском (нити руском). Истовремено, руски комерцијални филм био је за велики део српских гледалаца непознаница, иако је он често обрађивао историјске, књижевне, и животне теме које би српској публици биле знатно ближе него публици у западним земљама. Од култних руских филмова деведесетих и двехиљадитих до шире српске публике су једино успели да се пробију Балабановљеви филмови из серијала „Брат“. Иако Балабанов није комерцијални аутор у строгом смислу те речи, ова два филма су у великој мери представљала амалгам између онога што се у Србији препознаје као „руски филм“ (види цитат горе), и холивудског акцијаша из Б продукције, што је, заправо, и било путоказ према томе шта је од модерне руске филмске естетике примамљиво за српску публику. Да су дистрибутери ту матрицу најзад успели да декодирају сведочи низ савремених руских филмова — попут Бондарчуковог „Стаљинграда“ — које је српска публика у великој мери прихватила топлије од руске.

Различите културне и естетске матрице

Пријем новијих руских биоскопских хитова — попут „Викига“ Андреја Кравчука, или већ поменутих „Силе привлачности“ и „Легенде о Коловрату“ (чији је релативно скромни резултат од око тридесетак хиљада гледалаца у српским биоскопима опет надмашио „Дизнијевог“ „Солоа: причу о звезданим ратовима“, један од најамбициозније дистрибуираних филмова у свету у том тренутку) код српске публике, али и српске критике, показује да је оно што је раније представљало главни проблем за продор руског филма у Србију сада постало његово главно преимућство. Реч је, наравно, о фундаментално различитом културном контексту и филмској естетици, па самим тим и естетским очекивањима публике. Колико год се инсистирало на фразама о „културном јединству Руса и Срба“, између наша два народа пре свега се може говорити о историјској, религијско-цивилизацијској, па чак и метафизичкој блискости, него о било каквим заједничким обрасцима културе. Ако оставимо Цркву и религију по страни, једино што Срби и Руси деле као недвосмислено заједничко културно наслеђе јесу остварења руске уметности која су ушла у светску културну баштину (Достојевски, Чајковски, Тарковски и сл.), и одређени елементи културе СССР, у оној мери у којој је СССР утицао на културу СФРЈ (што није било превише). Када је реч о филмском укусу, укус српске публике је формиран на основу вишедеценијске изложености холивудском мејнстриму који и данас представља парадигму комерцијалног филма код нас, док се руска јавност према њему односи вишезначно — било са пренаглашеним и неутемељним презиром, било са искомплексираном снисходљивошћу, али у сваком случају без непосредног разумевања које долази од одрастања на старим каубојцима и америчким акцијашима који представљају опште место југословенске и српске популарне културе.

„Сила привлачности“ Фјодора Бондарчука

Као што рекосмо, ова различита културна предисторија довела је до низа неразумевања међу Србима и Русима на плану рецепције филма. Ако се по страни оставе Емир Кустурица и Никита Михалков као специфични случајеви, руска публика углавном није имала разумевања за омиљене српске филмове ништа више од публике у било којој западној земљи, баш као што су најгледанији руски филмови рутински наилазили на млак пријем међу српском публиком. Док су Руси дословно изједначили српски филм са Кустурицом, па их из наших крајева није интересовало ништа што није личило на Професоров распевани, лирски имагинаријум, тако је и наша русофилна публика поставила Михалковљеве естетски и технички солидне, али претенциозне и политички коректне филмове (у комбинацији са обавезним Тарковским као идеалом пред чијим сунцем сва остала руска кинематографија бледи и копни у безначајности) за образац коме се мора присподобљавати сваки филм који претендује на то да се у Србији сматра „руским“. И док је „обична“ публика у Србији са тешкоћама пратила културне референце, зевала на успорено приповедање, и слегала раменима на естетику филмова који су пунили биоскопе у Русији, „русофилна“ публика је на нож дочекивала дословно све што није представљало парадигматски „руски филм“ — тј. идеолошки панегирик „руској цивилизацији“, својеврсној православно-совјетској химери која је у великој мери представљала плод маште наших русофила, који, по правилу, не говоре руски, не прате руску културну сцену, али попут Мргуда из „Три карте за Холивуд“ — „сањају Русију свако вече“.

Сцена из филма „Сунчаница“ Никите Михалкова

„Русофилна“ и „обична“ публика

Тако смо дошли до помало бизарног парадокса — онај део српске јавности који је apriori наклоњен Русији и свему што из ње долази, постао је главна препрека за ширење руског културног утицаја у Србији, а филм је можда и најбољи пример ове појаве. Наиме, савремена руска продукција, у оној мери у којој руска културна стварност грубо одступа од измаштаних и идеализованих стереотипа које о њој имају добронамерни, али необавештени српски русофили, никако није могла да задовољи високе стандарде „руског филма“ (тј. Михалкова и/или Тарковског), али је зато често наилазила на интересовање, симпатије, и чак одушевљење код „обичне“ публике, која је Русији наклоњена у оној мери у којој су сви Срби наклоњени Русији, али која себе не сматра „русофилном“. Ова публика је у одређеним руским комерцијалним филмовима препознавала продукцијске матрице које воли код Холивуда, али примењене на историјске и социјалне теме које су јој ближе, а које – попут филмова који се баве руском историјом или словенском митологијом — једноставно нема где друго да види. Проблем је, међутим, настао у томе, што је малобројнија, али радикалнија у својим ставовима русофилна јавност по правилу узимала ове филмове на зуб, сматрајући их „американизацијом руског филма“, „руским западњаштвом“, и „декаденцијом“, и стварајући око њих непотребно негативан шум у Србији.

„Викинг“

Кравчуков „Викинг“ је одличан пример како овај комплексни систем односа функционише. Српска публика о руском кнезу Владимиру не зна скоро ништа, у најмању руку ништа више него што зна о краљу Артуру или Јованки Орлеанки (а то је углавном научила из америчких филмова), и стога је она без икаквих предрасуда могла да гледа прилично натуралистичку екранизацију приче о утемељитељу руске државе и Крститељу Русије, и да у њему на једном чисто естетском нивоу препозна јасно подвучени контрапункт између соматске, приземне, и крваве стварности ратничког друштва варјашких кнежевина деветог века и духовног идеала оличеног у сјају и чистоћи византијског Херсонеза, односно између насилничке и варварске паганштине дохришћанске Русије и Светих тајни исповеди и крштења. Наспрам тога, српски русофили, који о краљу Артуру и Јованки Орлеанки такође не знају ништа више од осталих (јер су гледали исте филмове), али који се труде да прате руску културну сцену у оној мери у којој им њихове могућности то дозвољавају (а то се пречесто своди на праћење публикација у Русији маргиналних десничарских и православних организација), једноставно су преузели наратив по коме „Викинг“ представља „грубо искривљивање историје“ и „блаћење Св. Владимира“, и задржали се на томе, без икаквог уласка у естетску вредност филма, одбацивши га apriori. Тако се испоставило да просечна српска публика, заправо, представља идеалну публику за руски комерцијални филм, који ће за руску јавност (а поготово српске русофиле) увек бити „превише американизован“, док за западну јавност неће бити довољно американизован да би привукао њихову пажњу.

Да је управо ово случај сведоче примери свих поменутих руских филмова — „Викинга“, „Стаљинграда“, „Силе привлачности“, „Коловрата“. Неки од њих су код српске публике прошли изванредно, неки просто солидно, али је општи утисак да су прихваћени топлије него на свом домаћем тржишту. Истовремено, филмови који су у Русији бивали најгледанији по правилу нису наилазили на нарочит одјек код српске публике, управо зато што њихова гледаност почива на јаком ослањању на културне референце које Србима једноставно нису познате.

Све већ речено веома лепо илуструју и подаци о гледаности руских филмова на српским телевизијама. Њихова гледаност је по правилу највећа на почетку, када се русофилна публика укључује да погледа „руски филм“, али почиње да опада након што се она разочара у „још једној руској имитацији Американаца“. Међутим, статистика показује да се овај тренд у последње време изменио, јер се, поред ове „тврдокорне“ публике, којој није лако удовољити, за руске комерцијалне филмове интересује све већи број „обичних“ гледалаца, које занима тема или естетика филма, и који по правилу остају уз њега до самог краја.

„Фактор Биковић“ — зашто је српски глумац дефинитивно заслужио Орден Пушкина

И опет, када се сви ови фактори узму у обзир, један кључан елемент недостаје да би се разумела плима интересовања српске јавности за комерцијални руски филм, и његов коначни продор у српске биоскопе и на српске телевизије. Тај фактор је — Милош Биковић. Пре пет година он је изузетно успешно искористио шансу коју му је пружио Никита Михалков са запаженом епизодном улогом у његовом неправедно оцрњеном филму „Сунчаница“, након чега је у Русији нанизао велики број крупних улога, претворивши се, у великој мери захваљујући властитом таленту и харизми, у највећу српску интернационалну филмску звезду, али и више од тога. За разлику од другог најуспешнијег „нашег“ глумца у свету — Радета Шербеџије — који у Холивуду већ двадесет година игра једну те исту типску улогу руског, односно источноевропског мафијаша и/или тајкуна (што је отприлике највећи домет до кога су наши глумци били у стању да добаце на западу) , Биковић је у Русији нанизао широк дијапазон најразличитијих улога у жанровски најразличитијим филмовима, за шта сигурно не би добио прилику у домаћој кинематографији, једнако склоној типском кастингу. Тако је у „Духless 2“ играо корумпираног директора државне агенције за технолошке иновације, у „Без граница“ је играо надмену фудбалску звезду, у „Крилима империје“ — царског официра који прелази на страну бољшевика, у „Иза границе реалности“ — професионалног преваранта са парапсихолошким способностима, а у мегахиту „Лед“ — интернационалног шампиона у уметничком клизању.

Поред тога што је за кратко време стекао симпатије руских продуцената и публике, Биковић је постао савршена улазница на српско тржиште за руске дистрибутере. Тако је преко „Духless 2“ српска публика била у прилици да се упозна са руским филмским мејнстримом, укључујући ту и звезде Данила Козловског и Александру Бортич које ће касније гледати у „Викингу“, у „Иза граница стварности“ се посведочила у једном неуспешном продукцијском експерименту, али у коме је једном нашем глумцу споредну улогу (!) одиграо један Антонио Бандерас, док се са „Ледом“ у потпуности укључила у руску културну сцену, усвајајући социјалне обрасце, културне навике, омиљену музику, и покупивши успут љубав према још двоје руских суперзвезда — Аглаји Тарасовој и Александру Петрову. Петрова смо пре тога у биоскопима гледали као звезду Бондарчукове „Силе привлачности“, а Тарасова је, опет са Биковићем, требало да игра у српском акционом филму „Мезимица“, чија је продукција, нажалост, блокирана у Србији.

Када се на то дода да Биковић учествује у снимању „Балканске линије“ — руско-српске копродукције о заузимању аеродрома Слатина током Косовског рата 1999., онда се с правом може рећи да је овај глумац лично допринео већој препознатљивости руске комерцијалне кинематографије у Србији од свих руских продуцентских и дистрибутерских кућа пре њега заједно. Стога ни најмање не треба да изненађује што је овај глумац прошле године награђен руским Орденом Пушкина, који се, између осталог, додељује лицима који су „значајно допринели зближавању и узајамном богаћењу култура нација и народности“. За руску културу у Србији учинио је више од свих за неколико деценија. Истовремено, постао је прво лице српске културе, после Милорада Павића, Горана Петровића, и Емира Кустурице, које је успело да постане део руског културног мејнстрима.

Културна сарадња на здравим темељима

„Легенда о Коловрату“

Зашто је ова врста културне интеракције Русије и Србије важна? Зато што два народа упознаје са живом културом, живим језиком, и истинским реалијама друге стране — уместо пренаглашених стереотипа и романтизација које, додуше, углавном јесу позитивне, али које међунационалној сарадњи више сметају него што доприносе. На тај начин, уместо остварења светске културе која су стара од педесет до сто педесет година, Срби и Руси добијају елементе савремене културе које деле, и на које могу заједнички да осврну, а то отвара простор за озбиљну културну сарадњу. Прве резултате те сарадње смо већ имали прилике да видимо — руски продуценти и глумци су својим учешћем у великој мери допринели да се серија „Сенке над Балканом“ уздигне до нивоа озбиљних страних костимираних серија (у најмању руку, Руси су у тој серији били приказани кудикамо боље и аутентичније него што смо на то навикли у Холивуду), а „Балканска линија“ ће бити, надамо се, само први у низу заједничких филмова који се баве заједничким темама које нећемо имати прилике да видимо у западним остварењима — или бар не у светлу које нам је иоле прихватљиво.

И док чекамо да српске теме привуку пажњу руских културних кругова, руски филмови привлаче пажњу српске публике. Истина, домаћи русофили овим филмовима често нису одушевљени, али промоција Русије њима и није потребна, колико им је потребно да у што већој мери стереотипе о Русији замене истинским познавањем и разумевањем савремене руске културе. Са друге стране, остатак српске јавности, који можда себе не сматра „русофилним“, али је опет Русији наклоњенији од било ког другог народа Балкана и Европе, кроз ове „наше“ руске филмове — а поготово кроз оне који се „нама допадају више него самим Русима“ — могу да открију неке сопствене културне хоризонте које западна културна продукција, колико год била свеприсутна и свемоћна, једноставно није у стању да попуни.

То, додуше, значи и одустајање од парадигме „руског филма“ којим се баве „осведочени уметници из чисте љубави према уметности“. Времена су се променила. И наша, а и руска публика је постала „исцрпљена дневним радом“. Па ако ће већ да гледају филмове „лако схватљиве радње“ и „без уметничких амбиција“, онда није лоше да гледају своје филмове, поготово ако они ипак могу да им пруже нешто што „амерички“ не могу.

„Легенда о Коловрату“

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“