Ово је први совјетски филм о Стаљинградској бици. Снимљен је 1944. године и заснован на позоришном комаду совјетског писца Константина Симонова. Радња филма прати одбрану Стаљинграда од августа до новембра 1942. године, што је био период најжешћих сукоба. Филм показује да су „истински хероји који су одбранили Стаљинград били официри и војници Црвене армије”, а не комунистичка партија и њене вође.
Једну од главних улога у филму игра млади глумац Јуриј Љубимов, касније директор легендарног московског „Позоришта на Таганки”.
„Дајући критички опис ратних сукоба, овај филм представља узнемирујући приказ живота војника који се далеко од својих домова боре у суровим условима на хладноћи руског фронта, не знајући да ли ће ратни сукоби донети икакву корист некој од страна. Панорамски снимци крајолика и мрака, као и меланхоличне секвенце дијалога карактеристичне за Ермлеров стил, изведени су бриљантно, тако да готово надопуњују израз и умеће глумаца”, пише савремени критичар о совјетском филму Фридриха Ермлера из 1945. године.
Аутори филма су касније признали да се идеја о овом остварењу појавила одмах после совјетске победе код Стаљинграда, која је у то време изгледала као право чудо. Филм је у септембру 1946. године освојио Гран при на филмском фестивалу у Кану.
Наслов филма су речи пруског краља Фридриха Великог. „Проклете хуље, хоћете ли да живите вечно?” – наводно су речи које је пруски краљ упутио војницима када су у паници почели да беже са бојног поља.
Ово је први филм на тему Стаљинградске битке снимљен у Западној Немачкој. Настао је отприлике у време када се последњи ратни заробљеник вратио кући из Совјетског Савеза. Филм за окосницу радње узима живот војника Вермахта и њихових румунских савезника после предаје у Стаљинграду, када су се нашли у заробљеништву. Редитељ је у филму користио аутентичне архивске снимке.
Овај филм совјетског редитеља Сергеја Бондарчука, добитника Оскара, издваја се међу остварењима посвећеним Стаљинградској бици. Заснован на истоименом роману Михаила Шолохова, лауреата Нобелове награде за књижевност, овај филм је прича о пуку војске који се супротставља немачкој офанзиви на Стаљинград у лето 1942. године. Познати совјетски писац и глумац Василиј Шукшин у овом филму је одиграо своју последњу улогу, а поред њега улоге су одиграли бројни водећи совјетски глумци, укључујући и самог Бондарчука. Филмски часопис „Совјетски екран” прогласио га је за најбоље остварење у 1976. години.
Ово је на Западу вероватно најпознатији филм о Стаљинградској бици. Режирао га је француски редитељ Жан-Жак Ано, а у центру пажње је лични сукоб између двојице снајпериста које играју холивудске звезде Џуд Лоу и Ед Харис. Иако је филм у Русији наишао на различите реакције, позитивно је оцењена грандиозност пројекта и његова изузетна визуелна компонента. Међутим, бројне историјске грешке и клишеи наишли су на оштру критику. „Буџет од 85 милиона долара безличним ликовима не може да удахне живот, нити може баналну љубавну причу да претвори у дирљиву, нити извештачене дијалоге да учини природним”, пише један критичар. Други сматра да је филм „неподношљиво кичаст” за остварење које „претендује да прикаже... највећу битку у историји ратовања”.
У једној филмској критици филм је представљен на следећи начин: „Совјетске војнике терају у борбу као што се стока тера на клање, а када се повлаче, убијају их њихове сопствене казнене јединице. Они су прљави и бедни за разлику од негованих и добро опремљених Немаца.”
Један од најновијих руских покушаја да се прикаже историјска битка био је амбициозан пројекат са буџетом од 30 милиона долара, што је велика свота за руску кинематографију. Филм је режирао Фјодор Бондарчук, син аутора филма „Борили су се за отаџбину”, а постигао је велики успех у биоскопима, зарадивши 68 милиона долара.
Упркос доброј гледаности и великом финансијском успеху, филм „Стаљинград” је изазвао бројне контроверзе. Министарство културе Русије је чак примило захтев да се филм забрани, јер „приказује херојство нацизма и изврће историјске чињенице”. Петицију за забрану приказивања филма потписало је 34 хиљаде људи.
Руско министарство никада није званично одговорило на ову петицију. А шта је уопште могло да изазове овакву реакцију неких гледалаца? Можда је то лик немачког војника. У једној критици се наводи да су немачки војници приказани као људи који могу да осећају и да воле.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
