„Да није копродукције са Русима, Срби не би смели да сниме 'Балканску међу'“: Утисци српске публике

Владан Јевтић, Пећ

- Да ли је филм уметност? Јесте, наравно... Да ли је сваки филм уметност? Није, наравно... Да ли ТРЕБА сваки филм да буде уметност? Не, наравно! Филм може (и треба) да буде понекад и забава, наравно... Дакле - уметност или забава! Има ли нешто између?

Паде ми на памет она позната, тужна и бизарна (истинита?) прича Моме Капора, о мајци која је кренула у Америку на сахрану свога сина, да би, несрећну жену на аеродрому у Њујорку питали, по уобичајеној, рутинској и безосећајној процедури, за разлог посете: "Business or pleasure?"

Не знам зашто, али ми се та прича, као парабола, појавила у глави после гледања филма „Балканска међа“. Јер, као што у животу није све "Business or pleasure?" тако и у свету филма није све „Уметност или забава?“.

А где је између те две међе „Балканска међа“?

Владан Јевтић

„Балканска међа“ је филм који је коначно морао да нам се деси. Американци су нас (и цео свет) преко филмова учили да на ствари око себе гледамо кроз филмски „црно-бели“ дурбин и да се делимо на наше и њихове, на добре и лоше! Ми смо се на такве бајке навикли, на њима се васпитавали, веровали и увек били на страни „добрих“, против „лоших“. 

А онда смо лоши постали МИ! Код њих, у њиховим, али и у многим „нашим“ филмовима, што због пара које су углавном добијале „продане душе“, што због наше мазохистичке црте и жеље да се ЊИМА допаднемо... Мислим да смо били отужни и одвратни и онима „са друге стране“ снимајући „Турнеје“ и сличне бљутаве, к’о бајаги анти-ратне, шећерлеме... Тако смо дошли до краја. До дна... До границе... До међе - „Балканске међе“! Ваљда је (надајмо се) то ТА међа после које ћемо кренути у супротну страну... У филму, и у животу...

Зато је ова „Међа“ важна... Зато се не треба „правити паметан“ па је гурати у шаблон „уметност или забава“, тражити јој мане или јој замерати што користи шаблоне и „филмске бургије“ оних са друге стране... И можда је чак и боље што су овај, овакав, за нас важан филм, снимили Руси... Ми и у животу очекујемо да они буду већи Срби од Срба. Они се, на то, праве мало блесави... Зато је, чини ми се, „Балканский рубеж“ важан за њих, исто колико и за нас... Можда чак и више...

Марија Јовановић, Београд

- Филм „Балканска међа“ инспирисан истинитим догађајем, те сценаријом уклопљеним у оквире акционе драме, адекватно је одговорио „жанровском задатку“ и публици представио узбудљиву причу у којој се преплићу сцене акције, мотиви пријатељства, љубави, родољубивости, али и сви ужаси рата на најопштијем хуманистичком нивоу.

Лична архива

Највећи утисак филма јесте његова високобуџетна продукција, захтевне сцене акције које у техничком смислу и естетици могу парирати холивудским остварењима овог жанра. Уколико се узме у обзир да је реч о руско-српској продукцији, те да овај жанр није, или барем не довољно, заступљен у српској кинематографији, може се рећи да је, у том смислу, филм право освежење на домаћој филмској сцени, а сама тематика, која је инспирацију пронашла у новијој националној историји, продубљује његов значај.

Биљана Ђорђевић, Степојевац

- Ово је продукцијски савремен и савремено урађен филм. Врло уверљив у приказивању ратних страхота, те стога добар подсетник за усијане главе на обе стране. 

Добрo урађена подела улога. Милош Биковић био је синоћ поздрављен овацијама на премијери у Дому културе у Лазаревцу! Ако мене питате, руски глумци су уверљивији; заиста делују као ратни ветерани из Босне. Антон Пампушни је права звезда филма, као и лик Андреја Шаталова који игра. Од српске екипе истиче се Гојко Митић у улози командира полиције старог кова.

Биљана Ђорђевић

У први мах стиче се утисак да се сценариста доста ослањао на стереотипе. Сцена журке на мосту усред бомбардовања, уз ону песму „Жени нам се Вукота“ јесте у том смислу доста индикативна. 

- Интересантан начин протеста – коментарише руски војник док у чуду гледа ону масу која скаче и весели се.

- Да, такав су народ. Бомбардују их, а они певају – објашњава други, очито боље упућен у српски менталитет.

Менталитет јесте такав. Зато и кажем да у први мах делује да се сценариста кретао у границама стереотипних представа о Србима. Реплике у филму нису нарочито духовите. Чак не ни претерано инвентивне. На томе је требало озбиљније порадити.

Иако играни, филм је синоћ био тако добро примљен посебно због своје вредности сведочанства. Посебну вредност филма представља управо приказ те смеле операције руске војске која је заузела војни аеродром „Слатина“ у јуну 1999. године. О тој се операцији овде врло мало зна и веома ретко говори. А како очито постоји нека завера ћутања, вредело је видети како је заиста било и шта се стварно дешавало на терену. Режисер је добро урадио што је употребио и аутентичне документарне снимке дочека руских тенкова међу српским становништвом. Ја сам у време бомбардовања била на постдипломским студијама у Мексико Ситију и помно сам пратила писања како мексичке, тако и целе интернационалне штампе. Главна брига у западном свету тада сводила се на питање: „Ко је то наредио? И ко је то одобрио?“ Као да се Клинтонова клика није усуђивала да по томе озбиљније загребе; ограничили су се на то да заузимање „Слатине“ представе као „сарадњу“ са Руском Федерацијом у једној међународној кризи. У стилу „на истој смо страни – радимо на истом задатку“.

На Западу ће, већ претпостављам, филм бити дочекан жустрим критикама између осталог и зато што разбија стереотип о Албанцима из ОВК као о борцима за слободу и нарочито зато што разоткрива колаборационизам између шиптарског тероризма и западних „посматрача и проматрача“, који већ деценијама није тајна ни за кога. Српске власти су на тај проблем указивале деценијама, али је западни свет те примедбе представљао као српску параноју и виктимизам. Сцена са лекаром и подсећање вође ОВК да доктор „долази из земље која је успела да убеди остатак света да су Албанци жртве српског терора“ врло је убедљива у том смислу. Кратка, али јасна. Филм је проговорио о свему томе. За љубав истине, како уметничке, тако и историјске. Западњачке критике биће упућене и на сцене насиља над српским живљем – сцене потресне, али увелико игнорисане кад се појаве у медијима. „Балканска међа“ их је отворено приказала, чиме разбија табу о насиљу над Србима и правој природи ОВК. Ово је још једна заслуга филма – биће изврстан ПР и подршка напорима српске стране да реши косовски проблем на што правичнији начин. „Балканска међа“ има, стога, не само драж модерног играног филма који је испричао једну ратну причу и при томе рачунаo на привлачну и даровиту глумачку екипу, већ пре свега вредност својеврсног документа који ће остати живље упамћен него било који писани документ.

Миладин Мића Томић, Беочин

- Јако добар филм. Скоро нисам гледао такав филм. Да није рађена копродукција са Русима, Срби не би смели да сниме овакав филм, нажалост. Већина догађаја који су приказани у филму су се и дешавали на Косову. А са дешавањима на Космету упознат сам врло добро. 

Да ли сте и ви већ погледали „Балканску међу“? Напишите нам какав је на вас утисак оставио овај филм. 

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!