Гледиште: Нову Нетфликсову серију „Последњи цареви“ ни пас с маслом не би полизао

Серија је амбициозно замишљена али је све испало прилично јадно.

Серија је амбициозно замишљена али је све испало прилично јадно.

Adrian J. McDowall/Netflix, 2019
У серији је направљен покушај да се врло детаљно историјско тумачење комбинује са незаборавним спектаклом пуним лепоте, трагедије, секса и насиља. Резултат је, међутим, толико аљкав да је то жалосно.

Нама Русима је последња шанса да „Последње цареве“ разматрамо озбиљно пропала у оном тренутку када је неко на интернету објавио овај скриншот из „Нетфликсове“ серије.

Горњи део је скриншот из серије „Последњи цареви“, а доњи део је додат са комичним коментаром: „Ништа се није променило за 114 година!“

Први утисак се може оставити само једном. Никада се никоме не пружа друга шанса. Компанија „Нетфликс“ је желела да њена компанија остави утисак добро проученог и историјски веродостојног приказа. Али, ако је прво што вам се нуди фотографија са натписом „1905.“ и приказом Црвеног трга са Лењиновим маузолејем (а Лењин ће умрети тек 20 година касније!) онда ви само можете да пошаљете ваздушни пољубац историјској веродостојности и да јој махнете на растанку. „Нетфликс“ је фотографије вероватно купио преко сервиса Getty Images. Па стварно, зашто се мучити кад на интернету има на стотине фотографија!

Ако сте мислили да је ова почетничка и крајње увредљива грешка највеће изненађење такве врсте у овој серији онда ћете бити веома изненађени јер „Нетфликс“ удара шамар за шамаром свакоме ко је бар мало упознат са руском историјом.

Овај Маузолеј из 1905. године има све шансе да постане славни амблем целе серије јер је то тек прва у низу многих глупости.

Најбоље намере

„Последњи цареви“ су врло амбициозан пројекат студија „Нутопија“ који тежи да развије „нови телевизијски жанр ‘мегадокументарац‘ који представља комбинацију епске сценографије и динамичне драме са елементима врхунског документарца“. Серија од шест епизода обухвата читав период владавине цара Николаја II, последњег императора Русије, од његовог крунисања 1894. до погубљења 1918. године.

Један од најважнијих момената у историји Русије и целог света је руска револуција 1917. године у којој је свргнута Руска империја заједно са императором Николајем II. Да није било ове револуције свет би био сасвим другачији. Не би било глобалног комунистичког покрета, ни „руског страшила“ које прети западном свету. Адолф Хитлер не би имао могућност да манипулише тим глобалним страховима... Уосталом, много је велики списак потенцијалних последица.

Другим речима, догађаји који су претходили револуцији 1917. године имају одлучујући значај за разумевање савремене историје у целини и изузетно су сложени, тако да је њихово приказивање у популарном формату увек озбиљан изазов. „Последњи цареви“ су у том изазову доживели неуспех.

Мноштво грешака

Почнимо од историјских недоследности које иритирају пажљивог гледаоца. У серији се раскринкавају поједини популарни митови. На пример, легенда о Григорију Распућину, тајанственом миљенику царске породице и гласинама о његовој вези са царицом Александром. У раскринкавању тих легенди допуштене су врло грубе грешке које потпуно анулирају све напоре усмерене на стварање историјски веродостојне серије. Хиљаде таквих недоследности се срећу буквално на сваком кораку.

Такве грешке не може игнорисати чак ни аматерски историчар попут мене. Наратор каже за Думу да је то „изабрана влада“, иако је парламент сасвим друга грана власти. Да су творци серије само потражили на Гуглу, лако би пронашли да се и наш данашњи парламент тако зове!

Још више иритира апсурдна грешка када наратор каже за Анастасију и Милицу, ћерке црногорског краља које су живеле на руском двору, да су то „црне принцезе“. Такав надимак никада није постојао. По свему судећи, аутори су помислили да руска реч „черногорский“ значи исто што и „чёрный“, тј. „црн“. Питам се да ли су се консултовали бар са једном особом која говори руски (да и не помињемо историчаре) када су правили овај „мегадокументарац“. Да будем искрен, тако флагрантно занемаривање неких елементарних појава је запањујуће.

С времена на време се стиче утисак да се „Последњи цареви“ своде на некакве крајње невероватне комбинације у интимним сценама, где Распућин, на пример, покушава да саблазни преимијерову ћерку, а велика кнегињица Марија (ћерка цара Николаја) се љуби са бољшевиком из страже која их држи заробљене. Ватрени револуционар Иван Каљајев је описан као врхунски интелектуалац, али пре него што ће бити стрељан псује цара („F*ck the Czar!“). Пре свега, он није стрељан него обешен. Друго, у лексикону руске интелигенције тог доба једноставно нису постојали слични груби изрази, али кога је то брига. Чак се и чланови царске породице на све стране разбацују енглеским изразима „f*ck“ и „sh*t“. (Да будем искрен, и ја сам користио сличне речи док сам гледао ову серију).

Максимална аљкавост

На крају је „Последње цареве“ упропастило оно у чему је требало да се састоји њихова највећа предност, а то је формат серије. Учињен је покушај да се прича о владавини цара Николаја, о његовој породици, Распућину и другим важним историјским личностима које играју глумци, искомбинује са сведочењима карактеристичним за документарце, где догађаје објашњава група западних историчара на челу са Сајмоном Сибагом Монтефјореом (аутором књиге „Романови: 1613–1918“), и да се тако пружи широком аудиторијуму свеобухватна слику онога што се дешавало у Русији.

Циљ је био да се једним ударцем убију две муве, тј. да се направи прича слична „Игри престола“, пуна симпатичних ликова, секса и насиља (штета што у Руској империји није било змајева) и да то уједно буде нешто озбиљно и едукативно. И шта смо добили? Добили смо сцену у којој цар Николај страсно води љубав са својом женом (или Распућин одводи у постељу сваку женску чим је погледа), а између тих играних сцена Монтефјорови експерти у документарним сценама причају о томе како Русија све дубље тоне у економску кризу. Та два света једноставно не функционишу заједно јер је радња превише распарчана и хаотична.

Поједностављени стереотипи

„Нетфликсова“ серија садржи много тога што „пас с маслом не би полизао“. То су крајње стереотипни прикази Русије, њеног народа и услова живота. Сеоски живот је приказан као рајски Дизниленд. Престонице су украшене дворцима који су затрпани златом и накитом. Лоши руски момци (углавном бољшевици) много пију. И све у том духу. Намеће се једна мисао: „Добро, бре, људи, кад ћете да смислите нешто ново“.

Поред тога, серија уопште не може да поднесе терет који је на њу натоварен покушајем да се у само шест епизода објасни најтрагичнији крај европске царске породице. Важни ликови су поједностављени као у цртаном филму: „демократа – добри саветник Романова“, „аутократа – рђави саветник Романова“, „немилосрдни револуционар“.

Пресуда

Ако у „Последњим царевима“ има нешто добро онда је то однос аутора ове серије према њеним јунацима: цар Николај II је приказан као добронамеран али слаб човек, који је катастрофално неподесан за управљање земљом. Аутори саосећају са његовом породицом као и са људима који не могу више да подносе њихову некомпетентну владавину. Чак је и Јаков Јуровски, бољшевик који је организовао погубљење царске породице, приказан као частан и принципијелан човек. Највећа трагедија руске револуције и грађанског рата је у томе што су и на једној и на другој страни били добри људи, али их је доба у коме су живели претворило у немилосрдне непријатеље који се међусобно брутално убијају. По мом мишљењу, „Последњи цареви“ успешно то дочаравају.

Па ипак, моја укупна оцена је и даље „врло лоше“. Многобројне историјске недоследности, свеопшта аљкавост, као и покушај да се сажето исприча врло дугачка и сложена прича – сви ти фактори су упропастили заиста добру идеју. Надајмо се да ће убудуће аутори, страни или руски, на поменутим грешкама научити да овом епском и ужасном периоду руске историје треба приступити са поштовањем које он заслужује.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“