Ево првих десет наслова са те „народне“ ранг-листе.
Филм о ратној свакодневици совјетских пилота освојио је публику чим се појавио у биоскопима. Тада га је погледало 44,3 милиона људи. Радња се одвија од лета 1943. године, од битке за Дњепар, када почиње ослобађање Украјине од немачких освајача и на небу се непрекидно воде борбе против немачке ескадриле (која често има бројну надмоћ). Старим, искусним пилотима стиже појачање – долазе момци који су тек завршили пилотску школу. „Старци“ месецима дају новајлијама рутинске задатке желећи да им сачувају главу и не пуштају их на небо до последњег тренутка. Али тај тренутак ипак наступа.
Ово је прича о судбини двојице ратних другова чији су се путеви кроз живот најпре разишли, а после рата су се поново укрстили. „Има једна професија, зове се ’одбрана отаџбине’“ – тако гласи најпознатија фраза из овог филма, коју сваки Рус добро зна. У филму се на продоран и искрен начин говори о части официрског чина и пријатељству. Чим су се појавили у биоскопима, „Официри“ су изазвали праву еуфорију у свести руског народа. Интересовање за војне школе је толико порасло да су редови за упис били огромни.
Радња се дешава 1941. године у Карелији. Женски противваздухопловни одред је заједно са командиром повучен у позадину. Далеко су од прве линије фронта, али једна од пет девојака примећује у шуми двојицу немачких диверзаната. Малени одред се одлучује да зароби непријатеље. Ратне другарице вребају у заседи иза камења, али се изненада испоставља да ту нису само два Немца, него читава јединица.
Филм „А зоре су овде тихе“ приказује само једну епизоду великог рата, али прича о пет девојака и њиховим маштањима о породици, љубави и срећи доживљена је као „портрет целог народа“ суоченог са ратним околностима. Ово остварење је у совјетском периоду било на списку филмова који се препоручују за приказивање у школама, а на факултетима журналистике је сврстано у обавезан програм.
Херојска епопеја снимљена по истоименом роману Михаила Шолохова говори о догађајима у јуну 1942, када је Совјетски Савез био на ивици пораза. Код Стаљинграда се исцрпљена и разбијена совјетска војска повлачи, али се и даље грчевито хвата за сваки грумен земље. До преломног тренутка није остало много, али тај тренутак неће сви доживети.
Филм о ратним недаћама, о глади, жртвама и подвигу обичних војника номинован је 1975. године за Златну палму. Карактеристично је да су у њему играли глумци који су и сами ратовали или су добро запамтили рат и његове недаће. Ангажован је импозантан број глумаца – око 50 значајних улога и око 2.000 статиста.
Још једна ратна драма Сергеја Бондарчука и још једна екранизација истоименог романа Михаила Шолохова. То је прича о возачу на фронту који после једног ваздушног напада доспева Немцима у шаке, а затим бива одведен у концентрациони логор.
Ово је Бондарчуков редитељски деби, у коме редитељ игра и главну улогу. „Ово је нешто најмоћније и најузвишеније што је икада снимљено о рату“, рекао је после пројекције чувени италијански редитељ Роберто Роселини. Филм „Човекова судбина“ је добитник многих међународних награда.
Заљубљени пар се шета Москвом по лепом летњем времену и прави планове за будућност. Изненада избија рат и девојка остаје у граду, а младић као добровољац одлази на фронт. Хоће ли се они поново састати?
Ова потресна ратна драма је једини совјетски филм који је добио „Златну палму“ на Канском фестивалу. Занимљиво је да је совјетска штампа тада, 1958. године, била прилично резервисана према овом тријумфу у Кану. Објављена је само белешка без фотографије, чак није поменуто ни име редитеља и сценариста. У првим годинама после премијере филм је у својој отаџбини доживљаван као претерано емотиван и недовољно посвећен херојству и подвигу.
Млади војник Аљоша је учинио подвиг дигавши у ваздух два немачка тенка. Команда се спрема да га предложи за награду, али Аљоша моли да му дају шест дана одсуства, да посети мајку. Јер после га опет чека фронт.
По форми је ово класичан „роуд муви“ јер јунак током целог филма путује са фронта кући да види мајку. Стиже у последњи час, пар минута пре њене смрти. У филму готово да нема сцена оружаних сукоба, али је показан живот у позадини током ратних година. Чухрајева „Балада“ је лепо дочекана на Западу. Филм је био у програму Канског фестивала, номинован је за „Оскар“ и добио награду BAFTA за најбољи филм.
Филм је прича о Котељниковској одбрамбеној операцији – херојској и трагичној епизоди крваве Стаљинградске битке 1942. године. У центру пажње је противтенковска батерија која је остала потпуно усамљена када су колоне немачких тенкова почеле да надиру. Хоће ли издржати тај напад? Најбоље остварење редитеља Гаврила Јегиазарова увршћено је у златни фонд домаћег филма.
Екранизација истоименог романа Константина Симонова је један од ретких ратних филмова снимљених по сценарију ратног дописника. Главни лик је новинар Иван Сенцов, кога рат затиче на југу, на годишњем одмору. Иван одмах одлази на фронт као ратни дописник и постаје сведок тешке ситуације током првих месеци рата.
Филм „Живи и мртви“ је карактеристичан по бруталним и веродостојним сценама. Нема никакве музичке пратње – ни песама ни мелодије – само звуци рата. Истини за вољу, тежња за веродостојношћу била је толико велика да је ради тога дигнут у ваздух храм из 19. века.
Филм о свакодневици на фронту, у самоходном борбеном возилу где је на челу посаде млади потпоручник који је тек завршио војну школу и још није „омирисао барут“. Борна кола ослобађају „пречански“ део Украјине (са десне стране Дњепра) од немачких окупатора, а потпоручник пролази кроз сва искушења у стицању ауторитета пред својим војницима. Совјетском гледаоцу је филм прирастао за срце захваљујуи култној песми „Тенкови су тутњали по пољу“, једној од најпознатијих руских песама о рату.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
