Како су изгледале дискотеке у Совјетском Савезу (ФОТОГРАФИЈЕ)

За многе житеље Совјетског Савеза дискотеке су биле посебна врста забаве, које се они са задовољством сећају чак и данас, након много година, када ђускање у ноћном клубу више није егзотична атракција. У совјетско доба је владала несташица овог задовољства. Тада је одлазак у дискотеку био велики догађај.

Ево једног примера организовања школске дискотеке крајем 1970-их: „Од нас је затражено да претходно саставимо списак песама и композиција, и то са обавезним преводом наслова. Тада су у моди били ’Италијани’. Знали смо шта је то ’Феличита’, али нисмо знали шта је ’Фестра’, па смо лупили да је то ’Добра срећа’. И то је прошло. Али ’Акапулко’ није прошао. Директорка [школе], хемичарка, захтевала је да докажемо да ’Акапулко’ није некаква антисовјетска парола или нацистички поздрав. Морали смо да одемо до кабинета за географију и донесемо јој Атлас света“, сећа се Аркадиј.

Школске дискотеке су биле безазлене, али су се оне појавиле тек касније. Најпре су организоване вечери у простору прилагођеном за плес, где је свирала музика уживо. Атмосфера је помало подсећала на балове у царској Русији, јер су се жене и мушкарци окупљали засебно, плесови су имали називе и одређени поредак. То су биле 1930-е и 1940-е године. Тадашње „дискотеке“ су се звале „плесне вечери“.

Такви плесови су организовани у домовима културе и клубовима, а током лета у парковима, на отвореном.

У СССР-у је сваки аспект живота имао стриктне прописе, па је то важило и за плес. „Забрањено је плесати у радном оделу или спортској опреми. Забрањено је плесати изопачено [шта год то значило]. Плесач мора да плеше подједнако правилно и одрешито и десном и левом ногом. Пушење и смех су дозвољени у простору који је за то намењен“ – таква правила су важила за сваки плесни простор.

Током 1960-их, за време политичког „отапања“, плесови су постали слободнији. Појавио се бунтовнички дух, дречаво одело... Додуше, у то доба је младић у звонцарама и са дугом косом још увек могао бити избачен из дискотеке, исто као и слободније обучена и нашминкана девојка.

По правилу је простор за дискотеку увек био ограђен, а улаз се наплаћивао. Ко није хтео да плати прескакао је ограду, али то није било лако. У дискотеци је често дежурала милиција, а поред тога „уљезима“ су постављане замке, на пример у виду ограде премазане мазутом.

Овако је изгледала омладина у дискотекама током 1970-их.

Совјети су почели да оснивају своје музичке групе по угледу на западне бендове, и то обавезно уз скраћеницу ВИА (вокално-инструментални ансамбл). Трудили су се, колико су могли, да личе на стране групе, али су ипак били прилично специфични. У СССР-у није било гитара Fender или Gibson (куповане су за девизе само музичкој „елити“ из установе „Госконцерт“), па су многи „вокално-инструментални ансамбли“ свирали совјетске гитаре, које су од милоште (очигледно због квалитета звука) звали „лопате“, „весла“ или „дрва“.

Поврх свега, комунистичка партија је будно мотрила да ти музичари случајно не отпевају нешто забрањено (нешто из рубрике „пропаганда разузданости“). „Пре свега, нисмо певали ’депресивне песме’ андерграунд бендова. Већ се и не сећам свега, али су на тај ’црни списак’ стављене две песме које су наше девојке највише волеле. Била је то ’Девојка у кафеу’ Јурија Лозе и ’Сећаш ли се, цуро’ Александра Новикова“, пишу корисници интернета.

Општа демократизација је неумитно довела до ситуације у којој је већ током 1980-их наступило златно доба дискотека. Појавиле су се у свакој школи, у свакој образовној установи. Појавили су се једноставни уређаји попут касетофона. Миксета неког жешћег „ди-џеја“ изгледала је отприлике овако:

Цензура је званично и даље постојала, али се на њу све мање обраћала пажња. Алкохол је уношен у самоварима и чајницима, а туче су постале уобичајена појава: „Нико није ишао сам у дискотеку. Увек се ишло у друштву. Девојке су, додуше, могле да иду у пару, тј. са другарицом, али су младићи морали да се држе свог друштва у случају да почне туча. А туче су често избијале, нарочито на иницијативу момака ’из краја’“.

Временом је дискотека постала место где жели да оде свака савремена девојка и сваки младић, па су се тако појавила и месташца „само за одређено друштво“. Међу најпрестижнијим и најмодернијим дискотекама су биле оне које су организоване у баровима мреже хотела „Интурист“ (где су одседали искључиво странци). Просечан совјетски грађанин није могао ући у такву дискотеку, али су зато могли представници совјетске владајуће елите, прерушени агенти КГБ-а и „девизне“ проститутке.

Обичан човек је, као и раније, могао да заблиста само на подијуму неког дома културе или сеоског клуба. С тим што сада већ нису били забрањени ни страни хитови, ни нападна шминка. У дискотекама и око њих је цветала „сива економија“, много тога се продавало „на црно“. Дилери су испод стола вадили и продавали западно одело попут фармерки које су у СССР-у биле прави хит, а такође стране цигаре и плоче. Дискотеке су постале стециште алтернативне културе и тржишне економије која је тада била још у повоју.