Сликар који је лично ратовао (и погинуо у рату) да би што боље насликао сцене окршаја

1. „Слике аутентичног рата није могуће дати друштву гледајући окршаје кроз двоглед са безбедне дистанце. Човек мора сам све да осети и прође, да учествује у нападима, јуришима, победама, поразима... Да осети и глад, и хладноћу, и болести, и ране... Не треба се бојати жртвовања сопствене крви и сопственог меса. У противном моје слике не би биле ’оно право’“, написао је најбољи руски сликар ратних сцена Василиј Васиљевич Верешчагин. Он се увек неизоставно придржавао тих својих правила.

2. Верешчагин је могао постати исто толико добар сликар поморских сцена, будући да је 1860. године на инсистирање родитеља завршио Морску кадетску школу са одличним успехом, али га море није привлачило. Стекао је образовање у сликарским академијама Санкт Петербурга и Париза, после чега се у чину заставника упутио у Централну Азију (познату у то време као Туркестан) да служи као сликар при тамошњем губернатору.

3. Присаједињење Туркестана територији Руске империје у другој половини 19. века није увек реализовано мирним путем. Верешчагин је 1868. године учествовао у одбрани Самарканда коју је напала армија од 60.000 војника. Руски гарнизон је бројао свега 600 војника. За то је Василиј Васиљевич добио орден светог Георгија 4. степена.

4. Надахнут путовањима у Централну Азију, Верешчагин је створио Туркестанску серију слика на којима је упечатљиво приказао обичаје, начин живота и свакодневицу далеког региона који је био стран Русима и Европљанима. Публика је одушевљено прихватала тај колорит са необичним ликовима и улицама егзотичних градова, али Верешчагинови ратни мотиви су изазивали бурне реакције.

5. Када је Василиј Верешчагин у почетку одлазио на подручје ратних дејстава, замишљао је рат као „неку врсту параде са музиком и лепршавим перјаницама, са заставама и грмљавином топова, са коњима који галопирају“. Међутим, суочен са суровом стварношћу он је осетио да је рат заправо страдање, смрт, физички и душевни бол, страх, бруталност и варваризам. Тако га је Василиј Васиљевич и приказивао на својим платнима. Сликао је рањенике на самрти, гомиле лешева, одсечене главе и измучене људе.

6. Многи гледаоци који су навикли да на сликама виде славу и моћ непобедиве руске армије замерили су то сликару, оптужујући га да нема патриотских осећања. „Његова свагдашња тенденциозност је супротна националном самољубљу и по њој се увек може закључити једно исто: или је Верешчагин скот, или је потпуно померио памећу“, рекао је престолонаследник, будући император Александар III после посете изложби.

7. Слика „Апотеоза рата“ један је од најупечаљивијих Верешчагинових радова, типичних за његов однос према рату. На њој је приказана пирамида од људских лобања. Сликар је првобитно хтео да је назове „Тамерланов тријумф“, али је затим одустао од везивања за конкретан период и посветио своје платно „свим великим завојевачима, бившим, садашњим и будућим“.

8. „У запажањима током мојих разноврсних лутања по белом свету посебно ме је потресла чињеница да људи чак и у наше време свуда убијају једни друге под свакојаким изговорима и на свакојаке начине... И то се ради чак и у хришћанским земљама у име Онога чије учење је било засновано на миру и љубави“, говорио је Верешчагин.

9. У руско-турском рату (1877-1878) Верешчагин је изгубио млађег брата, а сам је тешко рањен. После рата се појавила Балканска серија слика. Као и на другим његовим сликама ратних сцена, на овим платнима нема еуфоричног патриотизма и шепурења, него је крајње реалистично и веродостојно пренет сав ужас крвавог рата.

10. „Преда мном као сликаром стоји рат, и ја га бијем колико имам снаге. Да ли су моји ударци снажни и делотворни – то је друго питање. То је питање мога талента, али ја бијем из све снаге и без милости“, написао је Верешчагин покровитељу сликарства Павлу Третјакову.

11. Посебну серију слика Василиј Васиљевич је посветио Отаџбинском рату 1812. Главни јунак већине тих радова је Наполеон, али не као величанствени и непобедиви император, како је он најчешће приказиван, него као изгубљен и потиштен човек, распамећен од неочекивано чврстог отпора који пружају Руси. На тим сликама уопште нису приказани ни цар Александар I ни његове војсковође. Сликар је дао предност ликовима руских војника и обичних сељака, народа који се подигао против Француза.

12. У Верешчагиновом животу и стваралаштву је било периода када је он био веома уморан од ратних тема. „Сувише блиско к срцу примам оно што сликам. Отплачем (буквално) несрећу сваког рањеног и убијеног“, написао је сликар 1882. године критичару Владимиру Стасову. Често је Верешчагин са супругом одлазио на дуга путовања по свету, после чега је стварао серије мирнодопских слика посвећених животу, култури и природи Индије, Јапана и Блиског истока.

13. Последњи Верешчагинов рат био је Руско-јапански рат 1904-1905. Сликару није било суђено да забележи ниједну епизоду тог конфликта. На самом почетку рата, 13. априла 1904. године, погинуо је заједно са осталима на оклопњачи „Петропавловск“ када је брод наишао на мину близу кинеске обале.