Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!
„Асјина срећа“, 1967. („История Аси Клячиной, которая любила, да не вышла замуж“ или „Асино счастье“)
Андреј Кончаловски/„Мосфильм“, 1967.
Асја Кљачина (игра је Ија Савина) је куварица инвалид у колхозу који се налази негде у недођији. Заљубљена је у Степана, лакомисленог и неодговорног возача који мисли само на себе а за њу га није брига. Да све буде још горе Асја је трудна и наивно очекује да ће Степан поступити као џентлмен и запросити је. Он се, међутим, опходи према њој врло грубо, тврди да дете није његово и предлаже јој да се уда за неког другог. Сирота жена заправо има вереника у граду који се враћа у свој колхоз да је запроси. Али љубав је, што кажу, слепа, и Асја се заљубљује у некога ко је потпуно изван њеног „домашаја“.
Драма Андреја Кончаловског првобитно се звала „Прича о Асји Кљачиној која је волела једног мушкарца, али се није удала за њега из гордости“. Наслов је довољно сликовит.
Црно-бело ремек-дело Кончаловског снимљено је 1967. године, али је две деценије чекало своју премијеру. Оригинална верзија филма је приказана тек 1987. године. Очигледно су совјетски цензори сматрали да је филм сувише добар да би био истинит. Другим речима, да није довољно моралан. Наиме, није могла јунакиња совјетског филма која нормално живи у нормалном колхозу истовремено да буде и инвалид, и у другом стању, и неудата!
Проблем је био у томе што је Кончаловски снимио овај филм у документарном стилу. Он је хтео да прикаже свакодневицу сеоског живота у СССР-у са свим недостацима, патњама и напорним радом. И заиста, у филму је све врло аутентично јер су сцене снимане у правом совјетском селу.
Редитељ је повукао ризичан потез када је глумачку екипу формирао од аматера, тј. житеља тог села. У појединим епизодама споредни ликови у филму причају о ономе што су заиста доживели у логорима Гулага, у Другом светском рату и у појединим трауматичним ситуацијама после рата.
„Асјина срећа“ је можда најутентичнији и најдирљивији приказ живота у совјетском колхозу који је икад снимљен на филмску траку.
„Комесар“, 1967. („Комиссар“)
Александар Асколдов/Филмски студио „М. Горки“, 1967.
Радња филма је смештена у 1920-те. Клавдија Вавилова је комесар Црвене армије али је у поодмаклој трудноћи и мора да се одмори од учешћа у грађанском рату између Црвене и Беле армије. Клавдија је оличење снаге и верности (игра је Нона Мордјукова), типична Рускиња, кадра да „заустави коња у галопу и ускочи у кућу захваћену пожаром“. Она не може да ишчека када ће поново сести на коња и придружити се ратним друговима, али њен командант (кога игра Василиј Шукшин) наређује јој да остане у сиромашној јеврејској породици све док се не породи. Јефим Магазиник (игра га Ролан Биков), његова жена Марија и њихово шесторо деце живе у сталном страху од погрома и гоњења. Док се Клавдија колеба и размишља шта жели да буде, војник или мајка, Јефим и његова жена јој представљају највеликодушнију филозофску страну људскости која се може замислити.
„Комесар“ није само филм о „животу и судбини“ жене у рату, него и о шовинизму, доброти и пожртвованости.
Филм је преко 20 година био под забраном зато што је заснован на кратком роману Василија Гросмана и тицао се антисемитизма који је тада био табу тема. То је било довољно да филм не угледа светлост дана.
Музику за филм је написао Алфред Шнитке. Био је то први и последњи филм редитеља Александра Асколдова. „Комесар“ је 1967. окарактерисан као увреда совјетских комунистичких вредности и идеолошки неприхватљив, а Асколдов је избачен из филмског студија „Горки“ са званичним статусом „неспособан за рад“. Одлучено је да се филм уништи, али је редитељ тајно изнео копију из атељеа за монтажу.
На иницијативу Елема Климова (редитеља филма „Дођи и види“) 1986. године је формирана специјална комисија за разматрање филмова које је забранила совјетска цензура. „Комесар“ је био први на списку, али функционери из Државног комитета за кинематографију „Госкино“ ипак и даље нису хтели да одобре његово приказивање.
Све је коначно решено наредне године за време Московског међународног филмског фестивала. Асколдов је одлучио да узме ствари у своје руке па је испричао Ванеси Редгрејв и Роберту де Ниру (који су 1987. посетили фестивал) о свом забрањеном филму. То је имало ефекта и „Комесар“ је коначно приказан у СССР-у. Филм је забележио велики успех у иностранству – освојио је четири награде на Берлинском међународном филмском фестивалу, а међу њима и Сребрног лава.
„Интервенција“, 1968. („Интервенция“)
Генадиј Полока/„Ленфильм“,1968.
Радња филма у коме игра култни глумац и кантаутор Владимир Висоцки смештена је у доба Бољшевичке револуције 1917. године када је Русија била исцрпљена од непрекидних борби и сукоба.
И поред све озбиљности изабране теме филм Генадија Полоке (по мотивима чувене драме Лава Славина) претставља мешавину фантазмагорије, комедије и мјузикла. Препун неочекиваних обрта и напетости, филм је мешавина свега и свачега – жанрова, плеса, комедије, шала и музике (познати музичар Владимир Висоцки написао је скоро све песме за филм).
На први поглед делује чудно али овај спој комедије, трагедије и фарсе помогао је редитељу да покаже колико је грађански рат био апсурдан и бесмислен. Међутим, 1967. године је тако слободна интерпретација била нечувена. Генадију Полоки је било поверено да направи реалистичан филм посвећен 50-годишњици Октобарске револуције, а не филм који се руга револуционарним вредностима.
Председник Државног комитета за кинематографију Алексеј Романов је 1968. године забранио приказивање овог филма. Поједини чланови глумачке екипе су покушали да спасу филм па су написали писмо совјетском лидеру Леониду Брежњеву (претпоставља се да је то урадио Владимир Висоцки или Валериј Золотухин). Нису добили одговор.
„Интервенција“ је приказана тек 1987. године. Али тада је стил совјетске кинематографије већ увелико био другачији тако да је Полокин филм већ застарео, и у сваком случају није више изгледао онако моћно и смело.
„Тридесет три“, 1965. („Тридцать три“)
Георгиј Данелија/„Мосфильм“, 1965.
Иван Сергејевич Травкин (игра га легенда совјетске комедије Јевгениј Леонов), старији технолог фабрике безалкохолних напитака, живи мирно са својом породицом у провинцијском градићу и ужива репутацију вредног радника. Једнога јутра Иван се буди са зубобољом и одлази код стоматолога који открива да Травкин има 33 зуба! То је први такав случај у медицинској науци! Несрећника засипају питањима са свих страна, новинари траже интервју... Иван преко ноћи постаје славан и путује у Москву. Умало није заглавио у лудници откако је изјавио да је срео бића из космоса... Док Травкин пати од зубобоље совјетски лекари оклевају да се лате његовог јединственог 33. зуба. Ситуација би могла да се заврши трагично да Иван није наишао на искусног зубара.
Веровали или не, али комедија Георгија Данелије је подигла велику прашину због једне мизерне епизоде где је приказана колона луксузних аутомобила „Чајка“ у пратњи мотоцикала. Тадашњи секретар Централног комитета за идеологију Михаил Суслов наводно је окарактерисао ту сцену као „клевету на нашу социјалистичку стварност“ и захтевао да се она уклони. Поред тога, филм је доживљен као непоштовање према совјетским космонаутима.
Георгиј Данелија, међутим, који је снимио и филм „Шетам по Москви“ („Я шагаю по Москве“) одбио је да исече оригиналне кадрове тако да је комедија повучена из биоскопа две недеље након премијере. После тога је филм четврт века чамио у фиоци.
„Један скандал“, 1966. („Скверный анекдот“)
Александар Алов, Владимир Наумов/„Мосфильм“, 1966.
Радња је заснована на истоименој причи Фјодора Достојевског, што значи да филм није баш „лак залогај“. У књижевном делу написаном 1862. године писац се подсмева идеализму који се у Русији појавио после укидања кметства (укинуто је 1861).
Филм говори о државном саветнику Ивану Иљичу Пралинском (игра га Јевгениј Јевстигнејев) који је у одређеном тренутку дошао на идеју да се свом подређеном службенику Порфирију Пселдонимову прикаже у најбољем светлу. Једне зимске вечери Пралински се враћао кући и пролазио поред Пселдонимовљеве куће. Испоставило се да је управо у то време била Порфиријева свадба. Његов шеф Пралински, испуњен племенитим поривима, одлучи да лично честита свом младом колеги. Неочекивана појава високог госта изазвала је велику пометњу. Како је време одмицало ситуација је постајала све непријатнија. Младожења је већ био на ивици лудила размишљајући о томе колико ће га коштати ова дарежљива посета. Иван Иљич је очекивао да ће његово либерално дружење са обичним људима изазвати опште одушевљење па се напио и заспао у постељи младенаца.
„Један скандал“ приказује нарав високих руских чиновника на крајње саркастичан начин. Намерно или случајно, филм је повлачио паралелу са совјетским бирократским системом. Нажалост, наслов филма би се могао применити и на судбину његових редитеља Александра Алова и Владимира Наумова јер су совјетски цензори доживели њихово остварење као „неслану шалу“.
„Један скандал“ није само обична животна ситуација него одраз све већег јаза између различитих друштвених класа, као и тензије између обичних службеника и руководилаца.
Филм је био забрањен 20 година. Приказан је тек крајем 1987.