Москва, 1. август 1993. Ухапшене воде у „трезнилиште“.
Александар Шогин/TASSДокторка која је по специјалности нарколог, пунија жена у годинама са кратком косом, седи за дугачким столом у свечаној сали. Десетак центиметара од ње је микрофон у који она монотоно говори о опасности алкохолизма, а неколико метара даље седе мушкарци, на десетине њих, неочешљани, суморних избораних лица, још увек под дејством недавно конзумираног алкохола.
Молдавска Совјетска Социјалистичка Република. Кишињов,, 31. децембар 1987. Медицинска сестра Јевгенија Фомовна Телипан на радном месту у Кишињовском медицинском „трезнилишту“.
Сергеј Вороњин/TASS„Почећу од друга коме ово није први пут. Гулепов Николај Иванович. <...> Устаните молим вас. Осми пут сте у трезнилишту, осми пут! <...> Ви и ја ћемо морати врло озбиљно да поразговарамо! <...> Лечили сте се код нарколога али и даље пијете?“, грди она сувоњавог човека светле косе у капуту са карираним шалом.
Он се као дете оправдава, каже да се лечио и није пио осам месеци, па је онда прекинуо лечење и поново пригрлио флашу. Докторка му обећава да ће га послати на принудно лечење ако не почне сам да се лечи, али у том тренутку на страну „пацијента“ стаје његов колега.
„Јесте ли ви сигурни да тим лечењем помажете људима? Ја сам се лечио и желим да кажем да то лечење утиче на полне органе и на јетру!“, негодује он.
„То вотка утиче!“, противи се докторка.
Тако се одвијао стандардни превентивни разговор у совјетском „трезнилишту“, које је постојало у скоро сваком граду СССР-а. Трезнилишта су укинута тек 2011. године. Погледајмо како су она функционисала и на који начин су тамо трежњене совјетске пијанице, и како се у савременој Русији принудно трезне алкохоличари.
Молдавска Совјетска Социјалистичка Република. Кишињов,, 31. децембар 1987. Дежурни испектор полиције натпоручник Георгиј Ботца (десно) разговара са Леонидом Бојанжиу у Кишињовском медицинском „трезнилишту“.
Сергеј Вороњин/TASSТрезнилишта су се појавила у Руској империји почетком 1900-их. Једно од првих је отворено у Тули и звало се „Прихватилиште за опијене“.
То је био мањи објекат од цигле са неколико болничких кревета. Тамо је завршавао свако ко је од попијеног алкохола једва стајао на ногама или чак заспивао насред улице на мразу. Тиме се бавила полиција или је посебно ангажован кочијаш, пише лист „Дилетант“.
У „прихватилишту“ је свако нахрањен и остављен да се наспава, а ујутру је пуштан кући. Пијанци су морали да пију расол, понекад и амонијум хлорид (нишадор), а ређе им је „под кожу убризгаван стрихнин и арсен“. Једина забава им је био грамофон. У таква прихватилишта су доспевали и мушкарци и жене. Понекад су довођени и пијани људи са децом. За такве прилике је прихватилиште имало дечије одељење где је дете могло да причека док му родитељ „подође“.
„Током прве године функционисања прихватилишта смртност ’од опијености’ на улицама Туле била је скоро двоструко мања. У прихватилишту се 1909. године лечило 3.029, а у амбуланти 87 пацијената, ’проценат успешног излечења’ је био 60,72%“, саопштава агенција ТАСС.
Већ 1910. године су овакве институције отваране широм земље, али су све оне функционисале само до револуције 1917.
Трезнилишта се поново отварају 1931. године. И опет пијане људе по улицама купи милиција, с тим што је сада однос према њима далеко грубљи:
„Једва водимо болесника, он се опире, псује и насрће на нас. Дежурни милиционери и медицински техничар имају искуства па га брзо укроте: оборе га на под, умоче пешкир у амонијум хидроксид и угурају му у капу и пребаце преко лица. Он заурла као подивљао, али већ је упола укроћен. Тад га преузму две врло крупне жене задужене за раздевање. Оне га оборе на диван и за минут га скину голог. Одело му скину отпозади преко главе скоро једним потезом тако да дугмићи лете на све стране. Затим га убаце у каду са прилично хладном водом, истрљају га сапуном и свежњем влакана од лике за скидање прљавштине, избришу га и већ потпуно покорног одведу у спаваоницу. Голи мушкарац је увек мирнији од одевеног, што се не може рећи за жене“, написао је лекар Дома здравља Народног комитета за здравље Александар Дрејцер у својој књизи „Белешке лекара ’Хитне помоћи’“.
Из серије „Трезнилиште у Череповецу“.
Јуриј Рибчински/МАММ/МДФПосле свих тих процедура „болесника“ прегледа лекар да види има ли неких повреда, а затим га шаљу у кревет да спава. Сав новац и све ствари се пописују и стављају у специјалну врећу, и све му се то ујутру враћа. Услуга преноћишта у трезнилишту није била бесплатна. Пијаница би морао да плати од 25 до 40 рубаља (просечна плата 1940. године је износила 200-300 рубаља) „у зависности од степена његове агресије“, пише Дрејцер. Заузврат је он добијао потврду да је „медицински услужен“.
Међутим, проблеми пијаног човека се на томе нису завршавали. Органи реда су слали обавештење у његову фирму да им је радник провео ноћ у трезнилишту. Он је за то могао остати без новчане премије, па чак и без посла. Студенти који су преноћили у „трезнилишту“ такође су могли бити избачени са факултета. Многе жртве алкохола желеле су да избегну тако озбиљне последице па се често дешавало да неко милиционерима понуди мито, с тим да не шаљу никакво обавештење.
Ако је грађанин три пута у току године преноћио у трезнилишту, упућиван је у нарколошки диспанзер на испитивање и лечење од алкохолизма и био је у обавези да иде на разговоре са радницима трезнилишта и нарколозима. За такве ситуације су у овим установама постојала специјална одељења за превенцију алкохолизма.
Из серије „Трезнилиште у Череповецу“.
Јуриј Рибчински/МАММ/МДФУ трезнилишта нису одвођене труднице, малолетници, инвалиди, војна лица и милиционери, као ни Хероји Совјетског Савеза и Хероји социјалистичког рада. Сви они су одвожени или на место где служе, или у болницу, или кући.
Набројане мере, међутим, нису много помагале. Помоћник Михаила Горбачова за међународна питања Анатолиј Черњајев каже да је од 1950. године употреба алкохола четвороструко повећана, две трећине свих злочина учињено је у пијаном стању, а као главни узрок Черњајев је навео пораст производње алкохолних пића.
Од 30. маја 1985. године, у складу са наређењем МУП-а СССР-а, у трезнилишта су одвођени сви пијани људи чији изглед је „вређао људско достојанство и јавни морал“. Милиција их је углавном налазила на улицама, у парковима, на аутобуским и железничким станицама, аеродромима и другим јавним местима. Малолетници су одвођени само у изузетним случајевима – ако им је установљен идентитет и место боравка. Било је забрањено одводити стране дипломате. Ако полиција пронађе такво лице, „најстарији члан патроле извештава дежурног за дотични рејон, а затим дејствује у складу са његовим инструкцијама“.
Са распадом СССР-а број трезнилишта је постепено опадао, да би 2010. године председник Дмитриј Медведев поништио наредбу из 1985, тако да су 2011. све ове специјалне институције ликвидиране.
Пацијент медицинског трезнилишта Управе унутрашњих послова у насељу Химки, Московска област.
Григориј Сисојев/SputnikПосле затварања трезнилишта људи у тешком алкохолисаном стању или алкохолној коми смештани су у обичне болнице. Укућани пијаног човека могу да позову лекаре из приватних клиника да дођу на кућну адресу и врате га у нормално стање помоћу лекова и инфузије. Таква услуга кошта најмање 1.500 рубаља, а горња граница те цене не постоји јер приватне клинике немају јединствен ценовник за такве услуге.
Максим који ради као курир (име измењено на његову молбу) позвао је у септембру 2020. године екипу из приватне клинике да му дође у стан и помогне његовој девојци Јелени. По његовим речима, њих двоје су за једну ноћ обишли неколико ноћних клубова, а у једном од њих се Лена упознала са неким мушкарцем, па је у алкохолисаном стању отерала Максима и отишла са новим познаником у његов стан.
„Нисам знао шта се дешава. Тек сутрадан увече је девојка коју не познајем довела Лену код мене и рекла да су је накљукали и алкохолом и дрогом. Лени су усне биле плаве, није реаговала ни на шта, па сам позвао екипу из приватне клинике. Дошла су два лекара. Урадили су ЕКГ-е и дали јој инфузију. Инсистирали су да је пошаљем на лечење у њихову приватну клинику, што би ме коштало 140.000 рубаља (1.800 долара). Ја нисам имао те паре, а за тај један долазак су ми узели 15.000 рубаља (194 долара)“, прича Максим.
Пацијент медицинског трезнилишта Управе унутрашњих послова у насељу Химки, Московска област.
Григориј Сисојев/SputnikОн каже да је Јелена дошла себи након неколико часова. Ничега се није сећала. Отишла је на посао као да се ништа није десило.
У појединим градовима Русије, на пример, у Чељабинску, Санкт Петербургу и Нижњем Новгороду, локалне власти на сопствену иницијативу поново отварају трезнилишта и издвајају за њих новац из регионалног буџета. Тамо се смештају само људи чије алкохолисано стање је средње тежине. После лекарског прегледа, ако „пацијенту“ није потребна хитна медицинска помоћ, додељује му се лежај где он полако долази себи.
Од 1. јануара 2021. године ступио је на снагу закон о поновном увођењу трезнилишта. Полиција ће у ове установе одводити све грађане пронађене на јавним местима у алкохолисаном стању или под дејством наркотика и токсичних супстанци, уколико ови не могу да се крећу и оријентишу у простору. У нова трезнилишта ће бити одвођени и грађани из својих станова, али само уколико их њихови укућани писмено пријаве и уколико полиција закључи да алкохоличар или наркоман може угрозити живот или здравље околине, или направити материјалну штету.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
