Пагански погребни обреди у Старој Русији

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Хришћанство се у руским земљама појавило у 10. и 11. веку после чега су многи народи који насељавају савремену Русију у потпуности или делимично одустали од својих ранијих паганских обичаја. Хришћанство се заједно са развојем руске државе ширило на исток, најпре на Урал, а затим и у Сибир.

Христијанизација нових територија била је природан процес. Хришћански погребни обреди су постепено потиснули локалне паганске обичаје. Па ипак, археолошки и историјски извори садрже доста података о томе како су различити народи Русије сахрањивали своје покојнике пре хришћанства. Упознајмо укратко шароликост тих локалних погребних обреда.

Погреб без покопавања

Испоставља се да су народи Русије пре хришћанства сахрањивали своје мртве без покопавања њихових посмртних остатака. Такви обреди су се одразили у руским народним бајкама. Баба Јага је зла вештица, живи дубоко у шуми у кућици која стоји на кокошијим ногама. Та кућица нема ни прозоре ни врата, а Баба Јага има „коштану“ ногу. Очигледно се овде у бајци описује сахрањивање без укопавања у земљу, када се покојник оставља у дрвеном ковчегу на дрвеним клиновима.

Познато је да су Мокшани и Мордвини који живе у централној Русији сахрањивали своје шамане на овај начин. Касније је током христијанизације Русије већина тих гробова уништена али се пракса сличног сахрањивања задржала у Сибиру још неколико будући да се у Сибиру ширење руске државе и успостављање контроле одвијало прилично споро.

У Сибиру су Ненци најбројнија етничка група. Према њиховим представама о загробном животу људска душа после смрти наставља да живи исто као и у овоземаљском животу. Због тога је Ненцима било важно да веома брзо сахране покојника. Сутрадан после смрти његово тело су превозили на гробље помоћу ирваса.

Ненецка гробља су обично била на узвишењима. Тело су стављали у дрвени сандук заједно са алатом, оружјем и другим стварима које су покојнику могле затребати у загробном животу. Све те ствари су биле претходно искривљене или поломљене да се могу користити на оном свету. Ирваси који су превезли тело приношени су на жртву на месту сахране. То заправо и није била сахрана у правом смислу, јер Ненци нису закопавали своје покојнике. Смрзнута земља на северу не може да се копа дубоко и зато је гроб покриван сувим грањем и остављан. Житељи села нису одржавали гробове тако да су се тела расападала природним путем. Тела умрле деце или одојчади Ненци су стављали у вреће и качили на дрвеће. Било је то нешто попут „небеског погреба“.

Бурјати који живе на подручју Бајкалског језера такође су практиковали сахрањивање без укопавања посмртних остатака. Они су својим покојницима облачили најбоље одело и спуштали их на земљу са оружјем, алатом и деловима коњске опреме, а затим их затрпавали земљом, камењем или сувим грањем. Трудили су се да тело остане тамо где има дивљих звери како би душа што пре отишла код предака.

Алтајски кургани

Руски археолози су током 1990-их на платоу Укок у руској републици Алтај пронашли велике у облику хумки које се у Русији зову кургани. Припадале су такозваној пазиричкој култури, тј. древној скитској заједници која је живела у овим крајевима у 5. и 4. веку пре наше ере.

Најупечатљивији проналазак била је такозвана „Алтајска принцеза“, истетовирана шаманка сахрањена са великом ризницом и шест коња који су принети на жртву. И то је само једно од многих гробних места где су посмртни остатци изузетно добро очувани зато што је вода потопила хумке а затим се замрзла.

Пазирички кургани су заправо кућице направљене специјално за мртве. Испод земље је била брвнара са засебном просторијом у коју је смештен покојник, лепо обучен, у дрвеном ковчегу. Око њега су биле поређане ствари које су му потребне у загробном животу – коњи, коњска опрема, теписи, оружје, па чак и двоколице. Наравно, тако скупи гробови су прављени само за богате пазиричке племиће.

Словенски кургани

Курган је хумка инад гроба. Кургани су подизани углавном за богате људе високог рода, тј. за војнике, кнезове и сл. У трећем миленијуму пре наше ере кургани су прављени у великом делу Централне Азије и Европе.

У Централној Русији још увек постоји велики број словенских кургана али то одавно више нису праве гробнице будући да су током векова сви видљиви кургани опљачкани. Па ипак, ми знамо како су вршена погребења.

Курган је прављен доста брзо тако што се гомила земље подупре стенама или брвнима. Покојник је облачен у најбоље одело, а погребна гозба је праћена спаљивањем његових посмртних остатака, који су затим сахрањивани унутар кургана и затрпани земљом и камењем. Заједно са посмртним остацима могло је бити сахрањено оружје, ратна опрема, прибор за домаћинство, новац и друге ствари. На словенским курганима није било надгробних споменика нити било каквих ознака.

Долмени

Долмени, древни мегалитски стубови, толико су стари да чак не знамо ни из којих култура потичу. Датирају из 3000-2000. године пре нове ере. У Русији се већином налазе на Северном Кавказу.

Направљени су од пешчара и кречњака и обично имају четири зида и кров. У једном зиду је пробијен отвор, вероватно да се кроз њега посмртни остаци сместе у затворени простор. За затварање тих отвора коришћени су камени поклопци. Долмени су одозго могли бити покривени хумкама.

Долмени су веома стари и зато у њима нису пронађени никакви трагови људских посмртних остатака. Али можемо бити сигурни да су коришћени за сахрањивање, будући да су астрономски оријентисани. Неки од њих су очигледно служили као породичне гробнице, а неки у друге сакралне сврхе.