Како је измишљање митова о себи помогло Јесењину да се прослави у патриотским круговима

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Младић са села је допутовао у огромни Санкт Петербург у сиромашном сеоском оделу са једним скромним ковчегом. Чим је стигао на станицу, одмах је кренуо да тражи где живи његов „идол“, млади песник Александар Блок. Само да га види својим очима...

То је један од многобројних митова које је Сергеј Јесењин измислио о самоме себи. Почетком 20. века кругови руске поезије били су препуни талената (додуше, не само талената), и ако је неко хтео да се прослави на том пољу, морао је да прибегне лукавству и измишља митове о себи, па чак и да се понаша као на карневалу. Управо тако је Јесењин култивисао свој имиџ самониклог сеоског песника.

Творац митова

„Новосеоски“ песници: Сергеј Јесењин (десно) и Николај Кљујев 1915.

Public Domain

Јесењин је заиста био са села, али његова породица уопште није била сиромашна и он се облачио сасвим пристојно. Поред тога, стекао је и прилично добро образовање. Пре него што ће доћи у Петербург неколико година је живео у Москви, где је као слободни слушалац одлазио у народно училиште и радио у штампарији. Већ тада су његови стихови објављивани у часописима. Међу првим објављеним песмама су стихови које данас свако дете у Русији зна напамет. Почињу овако:

„Белая берёза (Бела бреза)

Под моим окном (испод мог прозора)

Принакрылась снегом (покрила се снегом)

Точно серебром“ (као сребром).

Може се рећи да су Руси управо захваљујући Јесењину толико заволели брезе, поља, златну раж, „пламен црвене јаребике“ и „шумице златне“. „Земља брезовог цица“ – тако је он звао Русију. Тема отаџбине, завичаја и сеоског пејзажа прожима све његове стихове и обавезно је носталгична. Јесте да он живи у Москви и Петербургу, али, ах, како чезне за завичајем! Песници из племићких породица у 19. веку нису тако описивали природу. Јесу се одушевљавали, али није било таквог носталгичног уздисања.

Јесењин је у Петербургу заиста посетио Блока. Истина, претходно му је послао учтиву поруку и најавио своју посету. Блок је после тог сусрета записао у свој дневник следеће: „Сељак Рјазанске губерније, 19 година. Стихови свежи, чисти, грлати, многословни. Језик. Био је код мене 9. марта 1915“.

Сергеј Јесењин и Анатолиј Маријенгоф, 1923.

Н.Свишчев - Паола/TASS

Јесењинов пријатељ Анатолиј Мариjенгоф касније ће написати, наводно цитирајући Јесењина, да овај никада није носио такво сеоско одело: „онакве риђе чизме у животу нисам носио, ни онако дроњав мантил у коме сам изашао пред њих“, и да је, наводно, рекао ово: „Дошао сам у Санкт Петербург да стекнем светску славу и бронзани споменик“. Славу је стекао, и то у пуној мери, јер је и данас у патриотским круговима модерно волети Јесењина.

Бећар и кавгаџија

Јесењин је 1918-1919. године постао близак кругу провокативних песника имажиниста. Некадашњи једноставни младић са села постаје „хулиган“, „московски мангуп и бећар“, и уместо сеоског одела сада носи фрак, цилиндар и штап, а у стиховима пева о „крчмарској Москви“ и прича о својој репутацији кавгаџије.

Сергеј Јесењин и Сергеј Городецки, 1916.

Public Domain

Истини за вољу, Јесењинов поетски лик се оваплоћује у стварном животу. Он заиста пије и лумпује по крчмама, приређује скандале и заподева туче, чиме стиче одређену славу. Али и у таквом животу га не напушта чамотиња. Несрећни бећар чезне за родном кућом и грди себе због начина на који живи, као да се губи у овоме животу, али уједно сугерише да би љубав могла да га спасе.

Млади песник интензивно трага за том љубављу. Резултат потраге је био буран интимни живот, неколико промашених бракова, одбачена деца из тих бракова и много жена сломљеног срца. Међу њима је била и позната америчка плесачица Изадора Данкан. С њом је ишао на турнеју по Европи и САД, али није могао поднети да буде у њеној сенци, па се њихова веза убрзо распала. Последња његова жена је била унука Лава Толстоја Софија. Он се годинама после сваке нове интимне везе враћао својој секретарици Галини Бениславској која га је лудо волела. После његове смрти Галина је извршила самоубиство на његовом гробу.

У „Исповести хулигана“ ће он написати да се намерно понаша тако провокативно и воли када га други грде. Он опет изјављује љубав Отаџбини и обраћа се својим старим родитељима на селу, питајући их знају ли они да је њихов син „најбољи песник у Русији“.

Рус од главе до пете

Сергеј Јесењин, 1924.

Public Domain

Јесењин дочекује револуцију у Москви, али се о њој изјашњава крајње мало и опрезно. Као да не налази себе у вртлогу тих догађаја, поново пије, позива гитару да зазвони, циганку да запева, и хоће да се заборави и да не види страшне дане. Због тога је често имао проблема са органима реда.

Гледао је ужасе Грађанског рата, сам је трпео глад и хладноћу у градском хаосу, али му није био важан исход, он је бринуо пре свега за вољену отаџбину:

„Страну родную в край из края (Рођену земљу с краја на крај)

Огнём и саблями сверкая (севајући огњем и сабљама)

Междуусобный рвёт раздор (раздире раздор међусобних обрачуна)“.

Па ипак, он у том рату стаје на страну бољшевика. Пре револуције је декламовао своје стихове пред царском породицом, али му се чини да он као представник народа треба да буде са совјетском влашћу. Он 1924. године пише како жели да буде достојан син „великих држава СССР-а“, али уједно каже како ће свим својим поетским бићем певати о „Шестини планете која се зове ’Русија’“, и то у свим околностима, какви год ратови да избију на планети и колико год се сукобљавала људска племена.

Загонетна смрт

Песник Сергеј Јесењин, репродукција.

Public Domain/Sputnik

У стиховима написаним 1923. године Јесењин моли све оне који буду уз њега у последњем минуту његовог живота „да му обуку руску кошуљу и да га ставе испод икона, да ту умре“. Али није тако умро. У Русији још увек не постоји јединствен став о томе како је заправо умро Сергеј Јесењин, највећи руски „песник села“.

Званична верзија је самоубиство. Песник се 28. децембра 1925. године обесио у соби хотела „Англетер“ у Лењинграду. Оставио је стихове написане крвљу (није било мастила): „До свиданья, друг, мой, до свиданья“ („Довиђења, друже мој, довиђења“), и међу њима и овај стих: „В этой жизни умирать не ново“ („У овом животу умирање није ништа ново“).

Један иследник криминалистичког одсека Московске милиције током 1970-их је изнео верзију да су Јесењина убили припадници органа државне безбедности, а самоубиство су инсценирали. Ту своју идеју доказивао је углавном тиме што је песник на лицу имао хематом (он се јасно види на његовим посмртним фотографијама) и да је то највероватније траг примене силе. Песник се могао физички супротставити људима који су дошли да га убију, јер је био искусан у кафанским тучама.

Ова верзија додатно обавија песников лик велом романтике и трагике, тако да се одмах добро примила у масовној култури, па је снимљено неколико филмова и серија где је приказано убиство Сергеја Јесењина.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!