Радња се одиграва у децембру 1941. године. Битка за Москву је у пуном јеку. Совјетски јуришни авион Ил-2 капетана Николаја Комљева отвара паљбу на колону немачке оклопне технике, после чега на њега отварају ватру непријатељски ловци и ПВО. Оштећени авион пада на окупирану територију, а преживели пилот се усред зиме мукотрпно пробија на слободну територију кроз непроходну шуму, препуну немачких патрола и чопора гладних вукова.
Филм је заснован на истинитој причи о Алексеју Маресјеву чији је ловац оборен у априлу 1942. године у Новгородској области. Рањени пилот се осамнаест дана и ноћи пузећи пробијао на слободну територију. Лекари су му спасли живот али су морали да му ампутирају обе ноге. Маресјев није клонуо духом. Напротив, упорно је тренирао са протезама и изборио се за дозволу да поново седне у ловачки авион.
Лик пилота Комљева је уопштен. Он није заснован само на биографији Алексеја Маресјева, него и многих других совјетских пилота који су после ампутације ногу успели да се врате у војну авијацију и да се у ваздуху боре против непријатеља. На крају филма се демонстрирају њихове кратке биографије.
Совјетски јуришни авион Ил-2 игра једну од главних улога у „Пилоту“. То није компјутерска анимација, него прави авион из доба Другог светског рата. У том смислу овај филм подсећа на „Денкерк“ Кристофера Нолана, где су у снимању коришћене стварне борбене машине.
У новембру 1943. године непријатељски ловци су се обрушили на Ил-2 којим је управљао Валентин Скопинцев из 46. јуришног авионског пука ратног ваздухопловства Северне флоте. Совјетски авион је том приликом озбиљно оштећен, па је морао принудно да се спусти на залеђено језеро у Мурманској области, где је касније и потонуо. Авион је скоро 70 година био под водом, да би 2012. био подигнут са дна и рестаурисан. Поново је полетео 2017. године.
„Заплакали смо кад је та стварчица долетела на снимање, толико је то било добро“, каже Петар Фјодоров који у филму игра главну улогу: „По уговору ја нисам имао право да управљам авионом, у ваздуху ми је дублер био Владимир Барсук, једини човек који уме да управља том машином. Дошао је лик са уређајем и камером која снима 360 степени, па смо то закачили на хеликоптер и он је летео и снимао Ил-2“.
У децембру 1941. године, када се одиграва радња филма, ратно ваздухопловство Црвене армије поседовало је само Ил-2 једносед, док су двоседи (са кабином за митраљесца) пуштени у серијску производњу тек 1943. године. На питање зашто у „Пилоту“ видимо двосед, редитељ Ренат Давлетјаров је одговорио: „У току рата је направљено 40.000 таквих авиона, али данас постоје само два примерка. Један је у Канади, код колекционара, а други је у Русији. Ја једноставно нисам могао да одбацим овај једини Ил-2 који лети и пуца, утолико пре што је Ил-2 симбол тог рата, као и ’Каћуша’ и Т-34. Зато смо смислили цаку да је то експериментални модел и да ће ускоро бити много таквих“.
Давлетјаров признаје да му је један од извора надахнућа у стварању „Пилота“ био филм „Повратник“ мексичког редитеља Алехандра Гонсалеса Ињариту са Леонардом Дикаприом у главној улози. Јер, прича о Комљеву нису само ваздушне борбе од којих застаје дах, него је то и жестока борба на земљи – како са Немцима, тако и са дивљом природом.
„Шта је то руска шума зими? Ако сте у комфорном одмаралишту са девојком и ходате кроз шуму на скијама, онда је то дивота. Али ако сте рањени, мокри и гладни, онда је то смрт. Река кроз коју пролазите је смрт. Недостатак хране је смрт. Гладни вукови су смрт. То је ледена пустош у којој смрт вреба иза сваког жбуна“, каже редитељ.
Творци „Пилота“ су се трудили да филм буде што ближи стварности. Сниман је у зиму, у забити Новгородске области, управо на подручју где је Маресјев оборен. Глумац Петар Фјодоров је више пута морао да улази у ледену воду, сатима се смрзавао на ветру који пролази „кроз кости“ и чак је јео сирову рибу која је специјално за ту прилику била замрзнута у леду.
На земљи Комљева нису вребали само немачки војници, него и чопор вукова који га је пратио у стопу. Ове опасне животиње нису играли пси, као што је често случај у филмовима, него прави-правцати вукови.
Из подмосковског зоолошког студија „Кашира“ на снимање су доведени вукови Шакира, Јуки и Драго, а такође Саркус, чехословачки вучјак (хибрид карпатског вука и немачког овчара). Дубоко у шумама Новгородске области ови јединствени глумци су учествовали у снимању многих важних сцена, где су морали дуго да трче пред камерама, да скачу у јаму, па чак и да нападну човека. А познато је да се вук по природи веома тешко може дресирати.
„Сваки дан је доносио нове потешкоће“, прича кинолог Ана Пономарјова: „Једном је ветар поред језера био толико јак да су се наши гласови губили у њему па вукови нису чули команде. Други пут се Драго уплашио и није хтео да нападне човека, па је уместо њега то морала да уради вучица. Она је била и у сцени са ’показивањем зуба’“, док је у јаму скакао Саркус. Са вуковима нисмо баш успели да нађемо заједнички језик“.
У једној ситуацији је затребало да се хитно сними злокобно вучје режање, али кинолозима никако није полазило за руком да код својих питомаца изазову одговарајуће емоције. Проблем је решен тек када је на снимање доведен стари алабај.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
