Необична судбина руске ћерке суоснивача кинеске комунистичке партије

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

„Одакле је ова Кинескињица?“ – то питање је често постављано Јелизавети Кишкиној током 1930-их на улицама Москве. Тада се девојчица, наравно, није ни питала да ли је она Кинескиња или Рускиња.

Мајка из Русије, отац из Кине

Инина мајка Јелизавета рођена је у Саратову, у спахијској породици. Њен отац није могао да поднесе револуцију 1917. године и извршио је самоубиство. Целог живота се она стидела свога порекла и скривала га, јер је у Совјетском Савезу оно било извор многих непријатности.

Инин отац Ли Лисан потицао је из имућне кинеске породице. Студирао је у Француској, где се задојио комунистичким идејама. Због органзовања радничког штрајка депортован је у Кину, где је одмах ступио и тек основану комунистичку партију. Активиста Лисан је отварао одељења партије широм Кине и убрзо је фактички постао њен лидер.

Током 1920-их, после неуспешног покушаја подизања револуције, коју је он иницирао у нади да ће добити подршку Црвене армије, Лисан је је позван у Москву на „суд“ Коминтерне. Једно време је провео у затвору због покушаја да увуче СССР у рат. Чудом је избегао репресије, али му 15 година није дозвољено да напусти земљу. За то време се оженио Јелизаветом, а 1943. године је добио ћерку Ину. Лисану је 1946. дозвољено да се врати у Кину, а убрзо затим се преселила и породица.

Руски начин живота у Кини

У пограничном граду Харбину су од државе добили на коришћење кућу. Била је веома скромна, али је после комуналног стана у Москви нова кућа у Ининим очима била огромна. Мајка је покушавала да очува руске обичаје. Ину је дала у обданиште. Мао је 1949. позвао Лисана на нову функцију па се породица преселила у Пекинг, где је имала велику кућу са послугом.

Руска дијаспора у престоници је била малобројна. Ина се брзо спријатељила са другом децом из мешовитих бракова. „Пробали смо да се зовемо русакити, али тај израз није заживео. Касније смо смислили подеснију реч: китаруси. И све је дошло на своје место. Кинеска култура је углавном веома затворена, овде не воле странце“, цитира Ину Александар Архангелски у новој књизи „Руски хијероглиф. Животна прича Ине Ли коју је она сама испричала“ (Редакција Јелене Шубине, АСТ, 2022).

Када је требало да крене у десети разред, Ина је са мајком на годину дана дошла у Москву да ту заврши школу и добије совјетску диплому и пасош. Мајка јој је понудила да остане и упише факултет, али се Ини није свидела идеја да живи у „постстаљинском“ периоду 1950-их, и опет у „комуналци“.

Двоструки живот: захлађење између Кине и СССР-а

Мао и СССР током 1960-их више нису били блиски. У Кини је почео да јача ауторитарни режим. Лисан је запао у проблеме због својих веза са Совјетима и због женине етничке припадности. Ина је морала да се одрекне совјетског пасоша. Сада јој је име било кинеско: Ли Јинан.

Уписала је превођење на пекиншком универзитету и учланила се у Комсомол. Услови живота у студентском дому су били спартански. Спавало се на дрвеним креветима без мадраца. Устајање је било у 6 ујутру, на звук звона, фискултура је била обавезна по сваком времену, а у трпезарију се ишло у строју. Ина је међу студентима покушавала да буде примерна комсомолка, али је код куће живела као типична представница „златне омладине“, са плесом, музиком и странцима који су долазили у госте. „Тако је почео да се формира мој двоструки живот“.

Затим је у Кини наступила глад, уведене су тачкице за храну и оброци, а код куће је Инина породица још увек имала личног кувара.

Кина се спремала за потпуни прекид односа са СССР-ом, почела је „културна револуција“. У комунистичкој партији су кренула „раскринкавања“ и чистке, па се ни Инином оцу није добро писало. Најпре је привремено удаљен са радног места, а затим је 1964. оптужен за шпијунажу у корист СССР-а и бачен у затвор. Према званичној верзији, у затвору је Ли Лисан извршио самоубиство узевши велику дозу седатива, али је Ина уверена да му је неко „помогао“ у томе.

Затвор и рехабилитација

Убрзо после очевог хапшења и Ина се нашла у затвору заједно са млађом сестром и мајком. Две године касније Мао је одлучио да укине казну деци која су затворена због родитељских „грехова“, и да их уместо тога пошаље на преваспитавање, тј. на „курсеве за проучавање идеја Мао Цедунга“. Ина није имала никаквих вести о родитељима. Тек после ослобођења је сазнала да је отац одавно умро.

Послата је у забачено село на преваспитавање. Дању је радила на пиринчаним пољима, увече посећивала политичку наставу. Убрзо затим су у Кину почели да пристижу странци, па је Ина као преводилац позвана у Пекинг. Међутим, добила је хепатитис и месец дана провела у болници, после чега као „бивша заражена“ више није ангажована као преводилац у политбироу, и чак јој је додељена посебна соба. Тако је постала слободна, а међу „бившим зараженим“ је упознала свог будућег мужа и убрзо родила дете.

Инина мајка је потпуно рехабилитована 1979. године, после осам година затвора и прогонства које је уследило. Јелизавета Кишкина, позната у Кини под именом Ли Ша, утемељила је кинеску русистику и стекла звање професора руског језика. (Написала је аутобиографску књигу „Из Русије у Кину – пут дуг сто година“). Ина је издејствовала и потпуну рехабилитацију свога оца.

У отаџбину и назад

Ина је посетила СССР 1984, први пут после више од 20 година. Двадесет месеци је чекала пасош и визу. Из далеке Кине јој се чинило да се отаџбина брзо развија, а кад је дошла схватила је да је све исто као некада – и начин живота, и разговори, и интересовања... Истина, убрзо је наступило доба Горбачова, перестројке и нових билатералних односа са Кином. Ина је у том периоду као русиста позивана на званична путовања у СССР.

Тада је већ имала два сина, обојица су ишла у кинеску школу али је мајка са њима разговарала на руском. У Кини се побољшао положај Руса (или „Китаруса“, како је Ина говорила у детињству). Они су сада могли да се окупљају и да преносе на своју децу културу отаџбине. Ина је 1989. дошла са децом у Москву и остала шест година. Деца су за то време ишла у локалну школу. Овде је поступала обрнуто – код куће је разговарала са њима на кинеском, да га не забораве. Оба Инина сина су завршила факултете у Москви, а касније су се са мајком вратила у Кину, јер Ини није пријала атмосфера у Русији током 1990-их.

Сада је Ина Ли (Ли Јинан) познати кинески русиста, професор Пекиншког универзитета страних језика. Данас се она изјашњава као Кинескиња са руским усмерењем. „Раније су моје две етничке половине биле у конфликту. Хвала Богу, сада сам пронашла некакву хармонију. Испоставило се да ми баш одговара седење на две столице, јер кад сам затворена у једној култури почињем да се гушим“.