„Апшифтери“: Зашто Руси напуштају градове?

Становници великих градова све чешће издају или продају своје станове и одлазе далеко у унутрашњост, где су много ближи природи. Нимало их не плаши одсуство било какве инфраструктуре, а понекад и елементарних услова за живот.

Драги читаоци,
У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У Русији је све популарнији тренд „повратка коренима“. Становници градова напуштају камене џунгле мегаполиса и селе се у руралне пределе. У јавности се такви људи зову „дауншифтери“, али они сами за себе кажу да су „апшифтери“, јер не сматрају да су се спустили, него су се, напротив, попели на виши степеник.

Место силе

Ана Пањихина је са мужем и двоје деце живела у предграђу Москве као канцеларијски службеник на породиљском боловању. Једног лепог дана цела породица је отишла на викенд у провинцијски градић Переслављ-Залески (37.000 становника, 133 км од Москве) и одлучила да тамо и остане.

„Пре пет година смо у септембру дошли у госте код пријатеља. Био је петак. Млађа ћерка је тада имала 9 месеци, а старија 4 године“, прича Ана Пањихина за портал Russia Beyond. „Заљубили смо се у ово место, и одмах у недељу смо изнајмили слободну кућу на месец дана, затим још на месец дана, и још... И ево, сад смо већ купили своју кућу“.

Ана каже да су град изабрали случајно. Били су буквално очарани старинском архитектуром и огромним Плешчејевим језером на коме је подигнут Переслављ-Залески. Језеро је старо 30.000 година. Мештани показују туристима локалну знаменитост, „Плави камен“ који је био један од елемената древног паганског култа. Он мења боју после кише, а прича се и да испуњава жеље.

Брачни пар је издао стан у Москви, а Анин муж Андреј је после пресељења пронашао и нови посао. Он се раније бавио изградњом дрвених кућа, а сада су га комшије у селу замолиле да направи степениште и четири кревета. Ана је на друштвеној мрежи објавила фотографије резултата његовог рада... После тога је Андреј почео да добија велики број наруџбина са свих страна. Сада се кревети столарске радионице „Пањихин“ продају широм Русије.

Столарски посао доноси довољно новца за издржавање породице и изнајмљивање радионице, али су за куповину куће ипак морали нешто да позајме, прича Ана.

Недавно су Пањихини купили сопствену кућу у истом месту близу Переславља-Залеског.

Било је и потешкоћа, али се Ана не жали. У почетку су мало морали да „затегну каишеве“, а после су почеле да стижу наруџбине, па је Андреј близу куће изнајмио простор за радионицу. „Једино нам тешко пада што се ретко виђамо са родитељима. Они не воле да путују и због тога се сада не састајемо толико често колико бисмо желели. Али зато пријатељи долазе и остану преко викенда. Сада је наше дружење постало квалитетније и дуготрајније, а раније смо се виђали само у пролазу и нередовно“, прича „столарева жена“, како се Ана представља у друштвеним мрежама.

Нови простор за радионицу

Испоставило се да у Переслављу-Залеском постоји одлична инфраструктура за децу, и да школе имају одличне кадрове. То је у великој мери резултат истог процеса, тј. чињенице да се пре Пањихиних у овај древни руски град преселило мноштво активних младих људи из руских мегаполиса. Међу њима су Пањихини лако пронашли нове пријатеље и истомишљенике. А најважније је што се та заједница креативних „храбрих“ и активних људи све више шири, прича Ана Пањихина:

„Најпре сам стекла једну пријатељицу, она је недељу дана касније довела још једну, а та још једну. Сада нас има 20, сваког петка се окупљамо на заједнички доручак, делимо једне са другима своје радно и стваралачко искуство. Настја је пре тога живела на Тајланду, бави се чајним церемонијама и обучавањем деце, Ира се бави јогом. Неко се бави медицином, неко вежбама за релаксацију и обнављање женске енергије, а неко даје часове калиграфије.

Поред тога, пошто је ово провинција и град је мали, овде штошта још увек није развијено, тако да су и могућности велике за оне који се преселе. Борис Акимов је основао друштво таквих нових занатлија у целој Јарославској 0бла. Има ту и посластичара, и грнчара, и кројача и столара са својим радионицама...

Сусрети

Досељеници постају најактивнији део локалног социјума. Они не само да живе и зарађују за живот, него буквално препорађају простор Переславља. Прошле године је Ана Пањихина организовала пројекат реконструкције историјског амбијента („Том Сојер фест“). У оквиру фестивала учесници су уредили неколико оронулих старинских дрвених кућа у главној улици: ишмирглали су их и офарбали. Ове године планирају да понове подухват.

Столарева породица и њихови пријатељи не планирају да се врате у велики град. Понекад Пањихини отпутују у Москву да се мало „прошетају“, али већ сутрадан их нешто вуче да се врате кући. „Код нас нема неонских реклама и великих тржних центара, али зато се боси шетамо по трави, пијемо чисту воду, једемо поврће из наше баште и месо које није купљено у продавници. Овде нам је боље“, уверена је Ана.

„То је љубав“

Марина и Александар Драгун су заједно већ 19 година. Раније су живели у Мариупољу на југу Украјине, где су имали продавницу кућних апарата, али су 2014. године били приморани да све оставе и преселе се у Санкт Петербург код рођака. У „културној престоници“ Русије су издржали три године: „Нема ни сунца, ни топлоте, и психички је тешко у једнособном стану“, прича Марина. Сетили смо се да нам је од деде остала у наследство дрвена кућа у Курској области, 1.500 километара од Санкт Петербурга. Продали смо све у Мариупољу и преселили се у руско село.

Сеоска кућа је била стара, без водовода и канализације, али је имала спроведен гас. Првих пола године су Марина и Александар у кофама носили воду из бунара и купали се у лавору. Постепено су уређивали свој нови животни простор, обновили су све што је било старо, направили купатило са кадом, увели воду и канализацију. Истовремено су направили велику башту од 50 ари и на локалном пијацу купили неколико кока носиља и петла. „Комшијска кокошка је долазила код нашег петла. Прозвали смо је ’љубавница’. Враћала се кући само да преноћи. После пола године је одлучила да остане са њим, и комшије су нам је поклониле, јер то је љубав“, прича Марина. Брачни пар Драгун није имао искуства са гајењем живине, али су им комшије помагале и поучавале их. Затим су се новопечени фармери охрабрили и набавили патке, а годину и по дана касније и овце и козу.

Овако је изгледала бакина кућа пре 4 године

Све што им се догађало активно су описивали у блоговима и на друштвеним мрежама. Испоставило се да је тај жанр веома тражен. Многима је било занимљиво да прате како дојучерашњи становници града „откривају појмове“ сеоског живота. Њихов блог се брзо развијао тако да су почели да зарађују и од рекламе.

Хорошејево је велико село, у њему скоро да нема запуштених кућа. До аутобуске станице у обласном центру има 12 километара, а затим још 70 километара до Курска, најближег великог града. Сваких десетак дана они посете град да мало промене амбијент, оду у биоскоп и опусте се. Марина све време води рачуна о свом изгледу – чак и у башту иде у хаљини, лакираних ноктију и са модерном фризуром од афричких плетеница.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“