Портрет А. С. Грибоједова, 1873, уметник Иван Крамској.
Третјаковска галерија / Public DomainУ 18. и 19. веку су многи племићи, нарочито представници престоничке аристократије, умели да пишу стихове, да музицирају или сликају, јер су различите уметничке вештине биле обавезан део племићког васпитања. Тако је и Александар Грибоједов постао познат као аутор комедије у стиховима „Невоље због памети“, а поред тога је био и композитор. Међутим, његово главно занимање било је везано за дипломатију. Грибоједов је радио као секретар у Колегијуму за спољне послове. Био је позван да учествује у руској мисији у Америци, али је тај позив одбио. Са друге стране, годинама је служио у руској дипломатској мисији у Персији. Тамо је трагично изгубио живот када је похарана руска амбасада у Техерану. Овде можете сазнати више о томе.
Портрет А. С. Пушкина, 1827, уметник Орест Кипренски.
Третјаковска галерија / Public DomainПушкин је завршио престижно училиште, императорски лицеј у Царском Селу, после чега је упућен да служи у Колегијуму за спољне послове. Убрзо затим је послат у прогонство на југ Русије због стихова у којима је критиковао цара. И у прогонству је званично био у државној служби, у канцеларији локалног генерал-губернатора. По повратку из прогонства Пушкин се формално водио као запослен у Москви, али му је дозвољено да се бави историјом и списатељством. У том својству је скупљао материјале за књигу о Петру I и проучавао Пугачовљев бунт. Касније је император одлучио да врати великог песника у Петербург. Пушкину је додељено звање дворанина, додуше прилично ниско за његов узраст и положај, због чега се Александар Сергејевич много љутио. Било му је криво и што више не може да ради у архиву, али царска одлука се није могла поништити.
Портрет М. Ј. Љермонтова, 1873, уметник Петар Заболотски.
Третјаковска галерија / Public DomainНајвећи песник руског романтизма служио је у хусарском пуку цареве личне телесне страже и на портретима је приказан у хусарској униформи. Због стихова „Песникова смрт“, написаних након Пушкинове погибије у двобоју, Љермонтов је деградиран и послат на Кавказ да тамо служи. То прогонство и планински пејзажи су благотворно утицали на његово стваралаштво. На Кавказу су настале поеме „Демон“ и „Мцири“, а кавкаску атмосферу је Љермонтов описао и у роману „Јунак нашег доба“. И он је, као и Пушкин, погинуо у двобоју. Имао је тада само 26 година.
Портрет А. П. Чехова, 1889.
Public domainНајвећи руски мајстор кратких прича завршио је медицински факултет Московског универзитета (прву причу је објавио још као студент). Чехов је најпре радио као лекар у подмосковској болници, а затим је примао пацијенте у својој кући. Није прекидао лекарску праксу чак и кад је био на врхунцу своје књижевничке каријере. На своме имању Мелихово направио је амбуланту где је бесплатно лечио сељаке. Интензивно се борио и против епидемије колере и бавио се превентивним лечењем ове болести, а интересовао се и за напредак медицинске науке. Тек пред крај живота је престао да се бави лечењем пацијената, када се и сам разболео од туберкулозе и преселио се на Крим.
Максим Горки, 1905.
Public domainПре него што ће постати писац и драматург, Горки је променио много послова. Зарађивао је за живот како је знао и умео. Лутао је по Волги и југу Русије где је радио као носач, најамни радник, помоћник у пекари у Казању, радник у железничкој радионици у Абхазији и на нафтним пољима у Бакуу. Није завршио средњу школу и због тога није могао да упише факултет, али је много читао. Привлачило га је знање и бављење филозофијом. Посматрао је како живи обичан свет и то је описао у својим првим књижевним тесктовима. Приче су му објављене у неколицини издања, после чега му је понуђено да одбаци физички посао и да уместо тога постане новинар и почне да пише чланке. Касније су многи совјетски писци радили као новинари како би имали стално запослење и редовну плату.
Михаил Булгаков, 1928.
SputnikБулгаков је такође познати руски писац који је по занимању био лекар. Он је своју лекарску праксу описао у неким делима, на пример у „Записима младог лекара“ и причи „Морфијум“. У Русији је веома познат Булгаковљев роман „Псеће срце“, у коме је као прототип главног лика, професора Преображенског, послужио пишчев ујак, под чијим утицајем је и Булгаков одлучио да постане лекар. Михаил Булгаков је као лекар служио и на фронту у Првом светском рату, и у Грађанском рату, а приватно је лечио и венеричне болести. Током 1920-их се преселио у Москву и практично престао да се бави лечењем пацијената, потпуно се посветивши списатељском раду и драматургији.
Борис Пастернак
ullstein bild via Getty ImageУ совјетско време је статус писца могао имати само члан Удружења писаца који сарађује са званичним издавачким кућама. Многа књижевна дела нису могла да прођу цензуру, а било је и „забрањених“ писаца. Колико год да су ти људи обијали прагове издавачких кућа и часописа, њихова дела нико није штампао. Због тога су многи аутори били принуђени да живе од превођења. Борис Пастернак је знао неколико језика и успешно је преводио Шекспира, Гетеа, Бајрона, Рилкеа и Верлена, а такође читав низ грузијских песника.
Гајто Газданов
Public domainПосле револуције 1917. године Газданов се обрео у Грађанском рату на страни „белих“ монархиста, због чега је био принуђен да напусти земљу. Већи део живота је провео у Паризу, где је тражио начин да се прехрани и прихватао сваки понуђени посао. Био је и носач, и бравар, и чистач, и учитељ руског језика. Понекад је чак и ноћивао напољу јер није имао новца да плати стан. Своје мучење и сиромаштво у Паризу описао је у књизи „Ноћни путеви“. Чак и када су књижевна дела почела да му доносе новац, он је ноћу још увек радио и као таксиста.
Александар Солжењицин, 1962.
Александар Лес / SputnikСолжењицин се заинтересовао за књижевност још у старијим разредима школе, али је желео да стекне неко „конкретно“ занимање, па је завршио физичко-математички факултет Ростовског универзитета. Када је почео Други светски рат отишао је на фронт, где је ухапшен због тога што је критиковао Стаљина (тврдио је да се Стаљин не придржава Лењинових идеала). У логорима је провео око осам година. Једно време је радио и као математичар у затворском конструкторском бироу. Када је 1953. године изашао на слободу радио је као учитељ математике и физике, све док 1962. године није објавио своје прво дело „Један дан Ивана Денисовича“, после чега је примљен у Удружење књижевника.
Јосиф Бродски, предавач на Универзитету у Мичигену, 1973.
Public domainПородица Бродског живела је после рата у Лењинграду и била веома сиромашна. Јосиф је напустио школу после осмог разреда и запослио се као шегрт на глодалици (машини за обраду метала) у фабрици како би зарадио нешто новца. Касније је радио у мртвачници, затим је био ложач у котларници и радник у геолошким експедицијама. Није стекао фундаментално образовање, али је имао изузетну ерудицију и веома много је читао. Почео је да пише стихове и да их декламује на поетским вечерима. Објављивао је своја дела у „самиздату“, а зарађивао је новац и као преводилац. Поред свега, он није био званично запослен, нити је био члан удружења књижевника, и због тога му је по законима совјетског периода суђено за „антидруштвени паразитски начин живота“, чему је допринео локални лист „Вечерњи Лењинград“ који му је дао епитете „околокњижевнички трут“ и „паразит“. После прогонства су утицајни пријатељи издејствовали да се Бродски званично запосли као преводилац. Почетком 1970-их га је КГБ приморао да напусти земљу. Бродски је емигрирао у САД, где је предавао руску и светску књижевност.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
