Како је црквенословенски језик утицао на савремени руски?

Павел Бедњаков/Sputnik
Да ли сте знали да је цео савремени руски језик буквално прожет црквенословенизмима?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Руси који су тек недавно почели да долазе у православне храмове изненађени су што тако лоше разумеју језик на коме се врши служба. Поједини верници се чак залажу за то да Руска православна црква пређе на савремени руски језик у богослужењу, као што су то учинили католици (они су у 20. веку одустали од богослужења на латинском и прешли на националне језике). Други, напротив, налазе посебан смисао и лепоту у звучању и нијансама смисла црквенословенског језика. Какав је то језик и како је он постао важан елемент руског православља?

Црквенословенски и његове верзије

Црквенословенски је директан „наследник“ старословенског, првог књижевног словенског језика на коме су књиге писане глагољицом и ћирилицом, а та писма су у 9. веку створила браћа Константин (Ћирило) и Методије заједно са својим ученицима на основу старобугарског дијалекта. Иако је у питању јужнословенски језик, он је ипак био разумљив западним и источним Словенима. Сачуван је читав низ писаних споменика из 9. и 10. века. Међутим, како је време пролазило јединствена старословенска традиција писања богослужбених текстова постепено се разводњавала и попримала елементе оних словенских дијалеката који су били природно својствени преписивачима књига. Тако су од почетка 11. века почеле да се формирају локалне верзије (редакције) црквенословенског.

У историји тог језика слависти издвајају моравско-чешку редакцију црквенословенског (постојала је до забране коју је католичка црква увела 1097. године), хрватску редакцију (користили су је хрватски католици „глагољаши“ до почетка 20. века), српску и бугарску редакцију (ова традиција је ишчезла услед турске најезде у 14. и 15. веку), кијевску (доминирала је на југозападним територијама Велике кнежевине Литваније од 14. до 17. века) и белоруску (западноруске земље Велике кнежевине Литваније и Државне заједнице Пољске и Литваније, од 14. до 18. века), а поред тога је у Молдавији и Влашкој постојала сопствена редакција од 13. до 19. века.

Васкршња служба у храму Три светитеља у Симферопољу.

Руска православна црква је средином века користила две редакције: староруску (присутну у свим земљама Старе Русије од 11. до 14. века) и старомосковску (од 14. до 17. века на територији Северозападне Русије, Московске кнежевине и Руске царевине). Од присаједињења Левообалске Украјине Русији 1654. године кијевска црквенословенска традиција почиње да се зближава са московском. Штавише, у Русији књиге почињу да се редигују по кијевском и лавовском моделу, што је био један од фактора који су изазвали црквени раскол. Наиме, један део свештеника и парохијана није прихватио реформе и остао је веран старомосковској редакцији (коју још увек користе руски старообредници). Канонска РПЦ је прешла на нову синодску или новоцрквенословенску редакцију која је настала синтезом кијевске и старомосковске редакције.

У 18. веку је у Руској империји синодска редакција потиснула локалне редакције на присаједињеним териториама данашње Белорусије и Украјине, и уједно је постала језик Српске и Бугарске православне цркве под турском владавином, а и данас ове две Помесне цркве користе управо ту руску синодску редакцију.

Како разумети црквенословенски текст?

Студенти Санктпетербуршке духовне академије на предавању.

Црквенословенски језик је ближи руском него његов претходник старословенски, али се ипак ради о потпуно другачијем језику, искључиво књишком и чврсто везаном за религијску сферу. Тешко да ћете се снаћи у црквенословенским текстовима без специјалне обуке (тј. без праксе читања богослужбене литературе на овом језику напоредо са преводом на руски и/или без проучавања у оквиру специјалног курса).

Црквенословенско писмо има 40 ћириличних слова, с тим што се словима обележавају и цифре, има обиље дијакритичких знакова (различити акценти, титле, спирити, итд.), а граматика му је далеко тежа од руске (четири типа деклинације и двојина, четири прошла времена). Поред тога, и црквенословенска синтакса је тежа, што је карактеристично за већину древних књишких језика.

Како се руски језик ослобађао од црквенословенског

На божићној служби у Богојављенском саборном храму, Томск.

За време свог хиљадугодишњег присуства на територији Русије црквенословенски језик је по принципу спојених судова коегзистирао са руским (односно староруским у средњем веку), тј. са језиком на коме су наши преци и говорили, али и писали текстове световног (грађанског) карактера, користећи већ познату црквенословенску ћирилицу.

Будући да је био престижан језик Цркве, црквенословенски је у животу средњовековног човека заузимао централно место, имао је све функционалне „инструменте“ које један књижевни језик треба да поседује и неизбежно је вршио огроман утицај на писани руски (тј. народни) језик. Та необична књижевна диглосија (двојезичност) трајала је фактички до 18. века. Важан историјски моменат у том смислу је била реформа руског језика коју је Петар Први спровео 1710. године, када је за руски језик уместо црквенословенске азбуке уведена специјална „грађанска“ графика у којој су ћирилична слова дизајнирана по угледу на западну латиницу. Таква слова већ личе на савремено руско писмо. Ова реформа је омогућила модернизацију штампања руских књига уз интензивно коришћење страних штампарских машина. Чувени руски научник М.В. Ломоносов је 1758. године у стиховима „О користи црквених књига у руском језику“ формулисао „теорију три штиља“ (три стила). Он је предложио да се прави разлика између „руске“ и „словенске“ лексике и да се ова друга прогласи за високи „штиљ“, те да се њоме пишу само херојске поеме, оде и „прозаичне беседе о важним темама“. Остали, „нижи“ жанрови би по Ломоносову требало да буду очишћени од лексичких и граматичких „словенизама“.

Празнична литургија у храму Усековања главес светог Јована Крститеља код Бора, Москва, 2016.

После Ломоносовљеве стилске реформе убрзан је настанак савременог руског језика, чему је допринело стваралаштво А.Н. Радишчева, Г.Р. Державина, Н.М. Карамзина и Д.И. Фонвизина у другој половини 18. века. До великог продора у том процесу дошло је већ у првој трећини 19. века, када су се појавила дела А.С. Пушкина и А.С. Грибоједова, у којима се руски језик чисти од неконтролисаних позајмљеница из црквенословенског и постаје управо онај језик на коме је затим створена класична руска књижевност 19. и 20. века. Што се тиче црквенословенског, он тиме јесте изгубио део својих функција које је раније имао као један од двају књижевних језика Русије, али је све до 1917. године постојао као предмет у гимназијама и школама Руске империје.

Па ипак ми и данас често „говоримо“ црквенословенски...

Свештенство на Васкршњој служби у Саборном храму Светог Васкрсења Христовог у Бишкеку.

И поред тога што је у 18. веку наизглед дошло до коначног „развода“ двају језика, савремени руски је буквално прожет црквенословенизмима. Поједини грађани Русије који су својевремено добро савладали школски програм доводе црквенословенизме у везу са тешким стилом песника 18. века или Пушкиновим стиховима „Пророче, устај, мотри, внемљи, испуњен мојом вољом буди...“, тј. са речима које се данас доживљавају као застареле и високопарне. Међутим, и многе друге речи савременог руског језика, које су данас у веома широкој употреби, такође су пореклом црквенословенизми: праздник, среда, сладкий, прибрежный (приобални), здравоохранение (здравство), одежда (одећа), надежда, страна (земља), помощь (помоћ), равный (једнак), единый (једини, јединствен), разумный, прекрасный, восстание (устанак), жизнь (живот), гражданство (држављанство), власть, вред (штета), пещера (пећина), изделие (производ), вратарь (голман), град (град – падавина), хранить (чувати), охрана (обезбеђење), па чак и поједине грубе речи, на пример данас веома популарни израз „мразь“ (олош, ђубре) и многи други. Чак и морфеме могу бити црквенословенске. Све речи са префиксима из-, воз-, низ-, во-, со-, пре-, пред- и чрез- и речи које се завршавају на -ствие, -ие и -ыня, као и суфикси партиципа -ащ (-ящ), -ущ (-ющ). Захваљујући вишевековној црквенословенско-руској двојезичности те јужнословенске позајмљенице су се адаптирале у руском језику и данас су његов неодвојиви и органски део.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“