Како је Рускиња Ија Ге или Леди Абди постала најатрактивнија манекенка у Паризу

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У Паризу је била позната као Леди Абди. Руска емигранткиња, висока плавуша са плавим очима, постала је права звезда француског света моде. Неколико деценија је њена лепота блистала широм Француске.

Племкиња из рода натурализованих Француза

Ија Ге је рођена 1897. године (према другим изворима 1903) у граду Славјанску, у Харковској губернији тадашње Руске империје. Њени преци су били Французи који су се преселили у Русију за време Велике француске револуције 1789. године и постали поданици Катарине II.

У Ијином роду је било много уметника. Деда Иван Ге је био драматург, а његов брат Николај Ге познати сликар. Деда по мајчиној линији је обожавао балет и основао је сопствено кметовско позориште. Ијини родитељи су били глумци и годинама су играли на сцени Александријског театра у Санкт Петербургу.

Ија је такође била веома талентована. Од раног детињства је испољавала дар за музику и сликање. „Многи су мислили да ћу ја постати сликарка или глумица“, рекла је она једном приликом у разговору са историчаром моде Александром Васиљевом, који је открио Ију руским читаоцима у књизи „Лепота у прогонству“.

Ијини родитељи су се развели док је она још била дете, а када је почео Први светски рат она је са мајком била у Немачкој, одакле су успеле да се пребаце у Швајцарску. После рата је Ија пожелела да се врати у Русију, али је успут, у Финској (тада је то био део Руске империје) срела свог првог мужа, холандског предузетника Герита Јонгејанса. Тамо су они 1917. добили сина, будућег бродвејског глумца Џорџа Гејнса који је познат и по улози команданта Ласарда у серији „Полицијска академија“. А онда је у Русији избила револуција, а затим и грађански рат. Убрзо се Ија развела са мужем и оставивши му сина отпутовала у Западну Европу.

Руска племкиња постаје главна помодарка Париза

Ија је 1921. године стигла у Париз. Био јој је потребан новац и због тога је једно време свирала клавир у биоскопу. „Једном ми је један руски познаник <...> рекао: ’Имате витак стас, идите у модни салон, вероватно ћете наћи посао’“, написала је она касније. Тако је отишла у познату модну кућу сестара Кало. Понуђен јој је посао манекенке за 450 франака и доручак. Њу то није много занимало, али није имала других извора прихода.

Једном су у салон Кало дошли неки Енглези и један од њих је пожелео да се ближе упозна са Ијом. Био је то колекционар сер Роберт Хенри Едвард Абди. Тако је Ија убрзо затим постала Леди Абди. Откако је ушла у елитно друштво сва врата у Паризу су јој била отворена. Радила је са Полом Поаереом, најутицајнијим модним креатором тога доба, са модном кућом Мејнбокер (Mainbocher), дизајнером Едвардом Молињуом и другим познатим модним креаторима.

Поред тога, Абди је сама експериментисала са стилом, шокирајући публику несвакидашњим одевним комбинацијама и решењима, као и својом несвакидашњом лепотом. Vogue је штампао њене фотографије које је направио најпознатији париски модни фотограф Џорџ Хојнинген-Хине (он је такође имао руско порекло). Часопис је овако описивао њен стил, „Леди Абди је једна од лепотица имигрантске заједнице у Паризу. Облачи се увек по личној креацији. Њен укус је неоспоран и није ни под чијим утицајем. Она може да инспирише креаторе женске одеће“.

После неколико година брака сер Абди, страствени антиквар и колекционар, напустио је жену, али је Леди Абди задржала статус даме из високог друштва, као и скупоцени накит који је заложила банци и добијала проценте од којих се издржавала до краја живота. У тренутку развода она је већ била познати модел, живела је на високој нози, изнајмљивала скупе апартмане и кретала се у круговима високог друштва, богатих људи и познатих руских емиграната. Уз то се и сама опробала у модним креацијама, цртала је скице женских торби за модну кућу коју је њена мајка отворила у Паризу.

На једном пријему у високом друштву Абди се упознала са Коко Шанел и саопштила јој своју нову идеју везану за торбе-вреће, и чак јој је показала скице. Шанел је понудила Рускињи посао у својој модној кући. Абди је прихватила, али је била врло непријатно изненађена када је видела да Шанел без дозволе већ продаје торбе-вреће по њеним скицама. Коко је равнодушно одговорила да не види у томе проблем, јер сада Абди ради за њу. Ија није могла да се навикне на тежак карактер Коко и убрзо је престала да сарађује са њом.

Као позоришна глумица је дебитовала 1936. године. На одушевљење публике, у представи „Цар Едип“ била је обучена у луксузни Chanel костим.

У отаџбину и назад

Ија је 1937. године дошла у СССР да посети болесног оца. Стаљинове репресије су биле у пуном јеку. „Тада сам први пут видела Москву. Врло тужан призор! Била је зима, све покривено снегом, а мој хотел ’Метропол’ био је близу Кремља. Улицама је пролазила црна гомила људи, гледала сам кроз прозор и видела Кремљ сав прекривен снегом. Била сам веома тужна. Један мађарски новинар ме је питао: „А шта ви желите, да вам Москва покаже купатила у радничким домовима или у ’комуналкама’ (заједничким становима)?“, цитира Александар Васиљев Леди Абди.

Прича се, међутим, да је за ово њено путовање постојао још један разлог, и то романтичне природе. Наиме, Ији се приписује интимна веза са совјетским писцем Алексејем Николајевичем Толстојем. Наводно је управо она била прототип упечатљиве јунакиње романа „Хиперболид инжењера Гарина“, балерине и авантуристкиње Зоје Монроз.

Додуше, Васиљев пише да се може само нагађати ко је пратио Ију на овом путовању, и што је још важније, како то да је она пуштена да изађе из Совјетског Савеза и врати се у Француску.

У Паризу су је чекале нове авантуре. Због везе са Италијаном из Мусолинијеве владе осумњичена је за шпијунажу у корист Италије и протерана из земље. После брака је имала држављанство Енглеске па је морала тамо да се пресели. За време Другог светског рата је ангажована као преводилац. Течно је говорила руски, француски и немачки, тако да је преводила војне преговоре и договоре о повратку заробљених Руса у отаџбину.

После рата је Леди Абди живела у Њујорку (где је њен син градио глумачку каријеру) и у Мексику. Већ током 1970-их се вратила у Француску и живела у аристократском граду Рокебруну на Азурној обали. Леди Ија Абди је умрла у Кану у својој 90. години. До краја живота је носила модерне шешире и хаљине упадљивих боја.