Црква св. Тројице у Тројице-Ликову: Узвишена лепота из доба Петра Великог

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји. Његова визија фотографије као едукативне и просветитељске форме посведочена је на његовим фотографијама историјских споменика широм руске провинције.

Ове фотографије пружају нам могућност да упоредимо грађевине које је Прокудин-Горски начинио са другим очуваним споменицима као што је величанствена црква св. Тројице из XVII века у селу Ликово код Москве. Ово ремек-дело подсећа на дрвене цркве које је он фотографисао у Петрозаводску за време путовања на руски север на лето 1916. Била је то његова последња експедиција пре него што је 1918. напустио Русију.

Царско порекло 

У време његове посете Петрозаводск (данас престоница Републике Карелије у саставу Руске Федерације) имао је две велике дрвене цркве. Једна од њих била је посвећена св. Петру и Павлу. Овај храм био је подигнут почетком XVIII века за време владавине Петра Великог (1672-1725).

Према локалним легендама, цар Петар је лично пројектовао цркву, а посвећена је св. Петру и Павлу као небеским покровитељима самог цара. Вероватно је Петар подржавао изградњу цркве као показатеља руског присуства у стратешкој граничној области на коју је претендовала Шведска. Петрозаводск је, наиме, основан 1703. године за производњу гвожђа за нову руску морнарицу за време Великог северног рата (1700-21).

Изражено вертикални дизајн цркве Петра и Павла заснован је на традиционалном облику цркава у дрвеној архитектури, које поседују више осмоугаоних нивоа. Истовремено црква Петра и Павла има елементе који су нетипични за петровски барок, као што су висок шиљасти кров уместо луковичасте куполе и терасе са којих се могло посматрати језеро Оњега.

1784. године црква Петра и Павла је реновирана уз додатак неокласичних детаља и дашчане фасаде офарбане у бело, као што се може видети на фотографији Прокудина-Горског. У октобру 1924. године ово здање је уништено у пожару који је изазвао гром, тако да фотографија Прокудина-Горског са изванредним осветљењем данас даје најбољи увид у ову изванредну грађевину.

Архитектонски пандани 

На срећу, друге вишестепене дрвене цркве такође су сачуване на северу Русије, као што је црква пророка Илије код Ферапонтовог манастира у Вологодској области. Проучавање ових форми навело је неке истраживаче да претпоставе да је вишестепена форма крајем XVII века из дрвене архитектуре прешла у структуру зиданих цркава, посебно оних које су грађене на имањима имућних велепоседника у Московској области.

Сличност је очигледна ако се црква у Петрозаводску упореди са црквом Уласка Христа у Јерусалим изнад капије Воскресенског новојерусалимског манастира западно од Москве. Црква изнад капије Новојерусалимског манастира, коју је 1694. године саградио невероватно талентовани кмет-архитекта Јаков Бухвостов, већим делом је уништена у бици за Москву на јесен 1941. године, али је реновирана. Као и у случају петрозаводске цркве, црква над капијом Новојерусалимског манастира састоји се од четири осмоугаона нивоа који се уздижу над четвртастом основом.

Династичке борбе 

Јаков Бухвостов спада међу ретке ране руске архитекте чије име је забележено. Рођен је око 1650. у кметској породици на имању угледног бољара по имену Михаил Татишчев у близини Дмитрова. Мада су детаљи непознати, Татишчев је изгледа приметио његов грађевински таленат и дозволио му да се пресели у Москву и ради као градитељ почетком 80-их година XVII века. 

Када је завршио цркву изнад капије у Новојерусалимском манстиру Бухвостов је добио поруџбину да сагради цркву на московском имању Петра Васиљевича Шеремтјева Млађег (1650-97) у селу Убори. Мада Шеремејтев није доживео да види завршену цркву, која је освештана тек 1701. године, храм Нерукотворне иконе Христа Спаса у Уборију остаје величанствен споменик, указујући на значајну улогу коју је породица Шереметјев имала у време владавине Петра Великог. 

Предивна црква у Уборију никако није изоловани пример повезивања световног и црквеног. Међу црквама на другим имањима у Московској области издваја се и чувена црква Покрова Пресвете Богородице у насељу Фили, подигнута 1690-1693. Крајем XVII века имање Фили припадало је утицајном бољару Лаву Кириловичу Наришкину (1664-1705), ујаку Петра I.

Стил ових цркава из позног XVII века описује се као наришкински барок, а назив је добио по бољарској породици која је градиле овакве цркве на својим имањима. Наталија Кириловна Наришкина (1651-94) била је друга жена цара Алексеја Михајловича (1629-76) и Петрова мајка.

Након смрти цара Алексеја 1676. руски двор је захватио период опасне неизвесности. Дошло је до борбе за власт између породица Алексејеве две жене, Милославских и Наришкиних. Говорећи начелно, Наришкини су били отворенији за западне утицаје, а таква њихова репутација изазвала је побуну конзервативних делова становништва, укључујући „стрелце“ (посебан ред руске војске у то доба).

Наришкински стил 

Током борбе за власт двојица браће Наришкиних, Иван и Афанасиј, убијени су у побуни 1682. године, али царица Наталија и њен млађи брат Лав су преживели и коначно победили. Када је Наталијин млађи син Петар 1689. године постао владар Русије породица Наришкин је тријумфовала и једно време имала огромну моћ, што је нашло одраза у црквама које су подизали.  

Наришкински стил, како је касније назван, појављује се код декорисаних цркава подигнутих на имањима мале групе великаша као што су Наришкини и Шереметјеви, који су били окренути западној култури и блиски цару Петру. Ове специфичне цркве на имањима појавиле су се почетком 80-их година XVII века. Чинили су их осмоугаони нивои постављени изнад централне четвртасте  основе, налик црквама од брвана на руском северу.

Већина ових имања, као што су Фили и Убори у околини Москве у XVII веку, касније су постала део града. Она данас чине градске оазе које двадесети век готово није изменио, или се барем тако чинило 80-их, када сам их први пут фотографисао.

Једно такво село је Тројице-Ликово на обали реке Москве у североисточном делу града. Првобитно познато као Тројицко (по дрвеној цркви св. Тројице), село је 1610. додељено бољару Борису Ликову-Оболенском (1576-1646).

После његове смрти имање је враћено међу царске поседе, јер није имао мушких наследника, при чему је придодато поседима Наришкиних, можда кроз брак Ивана Наришкина (1658-82) са Прасковјом Ликовом 1674.

После Ивановог убиства 1682. године имање Тројице-Ликово постаје део иметка његовог брата Мартемјана (1665-97), према дозволи његовог нећака из 1690. године, каснијег цара Петра I. Мартемјан је вероватно наредио да се дрвена црква св. Тројице замени прелепом грађевином која постоји до данас. После његове смрти 1697. године имање је прешло у руке његовог брата Лава који је такође био власник имања Фили.

Као и Спаска црква у Уборију, Црва св. Тројице у Тројице-Ликову приписује се Јакову Бухвостову. Међутим, не постоје писани извори који би то потврдили. Постоји разумљива тенденција да се ремек-дело припише једином познатом архитекти који је био способан за овакав ниво изведбе. Међутим, питање идентитета ствараоца овог и других ремек дела из касног Средњег века као што је црква у Филију остаје отворено.

Мала, али величанствена 

Црква св. Тројице у Тројице-Ликову је невелика, као и друге цркве на имањима бољара. Импресионира нас не величином, него пре пропорцијама централног торња, који се над четвртастом основом уздиже у облику осмоугаоника до још једног осмоугаоника (који служи као звоник), а затим до осмоугаоног тамбура који носи златну куполу и крст.

За разлику од храмова у Филију и Уборију, које имају проширења на све четири стране основног квадра, торањ у Тројице-Ликову има проширења само са источне и западне стране апсиде и припрате. Свако од ових проширења крунисано је са два осмоугаона нивоа и великим куполама у облику луковица.  

Мада симетричне композиције, црква приказује две сасвим различите фасаде у зависности од тачке посматрања. Са севера и југа то је пирамида коју чине проширења са обе стране, док са истока и запада има усправан вертикалан профил.

Фасада од цигле са декоративним вратима и прозорима украшена је сложеним орнаментима на кречњачким стубовима и венцима. Дизајн појачава утисак вертикале.

Ентеријер је био савршено театралан са црвеним зидовима и црним детаљима који су чинили позадину позлаћеног иконостаса. Велико дрвено распеће представља необичан детаљ који указује на западни утицај (за разлику од католичанства, православље избегава скулптурне приказе светитеља).

Празнични, световни карактер наришкинског стила који овде можемо уочити ствара суштинско повезивање екстеријера и ентеријера. Мотиви на изрезбареном иконостасу постају део фасаде, где служе као оквир за грађевину и показатељ богатства и прогресивног укуса.

Савремена обнова 

Средином XVIII века власништво над имањем прешло је путем брака породици Разумовски, а почетком XIX века породици Бутурлин. За време Наполеонове инвазије Тројице-Ликово и црква св. Тројице су похарани, као и црква у Филију током два месеца окупације. Услед промене економских односа имање је 1876. године купила побожна трговачка породица Карзинкин, која је 1914. ту основала религијску комуну.

После успостављања стабилне совјетске власти црква је 1933. године затворена и демолирана. Грађевина је ипак 1935. године доживела признање на међународном нивоу као изванредно дело архитектуре.

Пожар до којег је дошло после рата уништио је већи део преосталог дрвеног ентеријера. Рестаурација је почела тек 70-их, када су занатлије кренуле да замењују изрезбарене елементе иконостаса новим. Фотографисао сам неке делове њиховог изванредног рада, али обећавајући почетак није довео до жељеног резултата због недостатка финансијских средстава.

1990. године грађевина је враћена Руској православној цркви, а деценију касније у рестаурацији су начињени нови иконостас и зидне слике које се разликују од првобитног уређења. С обзиром да не поседује велику парохију, црква св. Тројице је 2013. године прешла под окриље Покровског манастира. 

Почетком XX века руски фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је сложен процес израде фотографија у боји. Између 1903. и 1916. путовао је кроз Руску Империју и начинио преко 2.000 фотографија користећи овај метод који је захтевао три излагања светлости на стаклену плочу. У августу 1918. године напустио је Русију и преселио се у Француску где је пренео и велики део своје колекције стаклених негатива, као и 13 албума контактних принтова. После његове смрти у Паризу 1944. године његови наследници су колекцију продали Конгресној библиотеци. Почетком 21. века библиотека је дигитализовала колекцију Прокудина-Горског и учинила је доступном светској јавности. Неколико руских сајтова данас поседује верзије ове колекције. 1986. године историчар архитектуре и фотограф Вилијам Брумфилд организовао је прву изложбу  фотографија Прокудина-Горског у Конгресној библиотеци. Током извесног периода рада у Русији, почев од 1970. године, Брумфилд је фотографисао већину места која је Прокудин-Горски посетио. Ова серија чланака упоређује поглед Прокудина-Горског на споменике архитектуре са фотографијама које је деценијама касније начинио Брумфилд.