15 страних и домаћих филмова које је Стаљин најрадије гледао

Кира Лисицка (Photo: Legion Media; Григориј Александров/Москинокомбинат, 1934)
Шта је гледао совјетски лидер када је у земљи владала строга цензура филмова?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Јосиф Стаљин је био велики љубитељ филмова. Имао је у Кремљу лични биоскоп где је увек седео у првом реду. Фотеље у су биле меке, а пројектори најсавременији за оно доба (током 1930-их). Биоскоп је имао укупно четири таква пројектора (два су била резервна). Налазио се у просторији бившег зимског врта. Пројекције у Кремљу су почињале касно, после девет сати увече, а завршавале се у два-три сата по поноћи. Приказивани су и домаћи и страни филмови. Што се тиче домаћих филмова, Стаљин је био њихов главни гледалац, цензор и продуцент, како су често наводиле совјетске новине. Ево списка његових најомиљенијих филмова.

1. „Весели момци“ (1934), Григориј Александров

„Овај филм пружа могућност да се човек одмори уз занимљив и привлачан садржај. Имали смо исти осећај као после слободног дана“ – тако је Стаљин 1934. године прокоментарисао „Веселе момке“. То је била прва совјетска комедија у виду мјузикла. Филм је снимљен усред ватрених дискусија које су се током 1930-их водиле у уметничким круговима, где је главно питање било да ли су совјетском народу уопште потребне филмске комедије? Стаљин је ставио тачку на ту расправу. Са друге стране, судбина сценариста није била нимало смешна. Владимир Мас и Николај Ердман су ухапшени на самом снимању по оптужби да су ширили „контрареволуционарне сатиричне басне“. Добили су по три године затвора.

2. „Изгубљена патрола“ („The Lost Patrol“) (1934), Џон Форд

Стаљин је искрено волео вестерне, а овај му је био омиљен. Толико му се допао, да је „вођа народа“ наложио својим кинематографима да направе совјетску варијанту „патроле“ под називом „Тринаест“. Стаљин је волео многе филмове са Џоном Вејном, нарочито сцене у којима јунак потпуно усамљен јаше кроз прерију, а затим заводи ред у побуњеном граду.

3. „Чапајев“ (1934), Сергеј и Георгиј Васиљев

Борис Шумјацки, организатор филмских пројекција у кремаљском биоскопу, записао је у свом дневнику да је ово био први филм који је Стаљин одгледао ћутке, без икаквог коментара. А затим га је одгледао још 37 пута! Филм о Василију Чапајеву, совјетском војсковођи из доба Грађанског рата, доживео је трјумфални успех у биоскопима. Редитељи су снимили три верзије завршетка филма, а Стаљин је лично изабрао верзију која је затим постала званична.

4. „Светла велеграда“ („City Lights“) (1931), Чарли Чаплин

Тужна прича о слепој продавачици цвећа и Луталици за кога је она мислила да је богат дирнула је многе, па и Стаљина. Редитељ Михаил Ром је у својим мемоарима написао да је Јосиф Висарионович једном чак и пустио сузу у последњој сцени.

Стаљин је високо ценио стваралаштво Чарлија Чаплина, сматрајући га вредним и педантним редитељем. Са друге стране, забранио је приказивање Чаплиновог „Великог диктатора“ у СССР-у, да не би неко повукао паралелу са самим Стаљином.

5. „Последњи маскенбал“ (1934), Михаил Чиаурели

Ово је био први грузијски звучни филм. У почетку се Стаљину није допала мелодрама о револуционару-трудбенику због „нагомиланих и замршених ситуација у којима је тешко снаћи се“. Међутим, већ у трећој пројекцији совјетски лидер је „хвалио суптилну иронију, исправно разумевање догађаја и добру глуму“.

6. „Волга-Волга“ (1938), Григориј Александров

Још једна музичка комедија редитеља Александрова о томе како два уметничка колектива из провинције путују бродом у Москву на музичко такмичење како би доказали престоници да су они такође талентовани.

Још један у низу „епских“ филмова о животу и достигнућима СССР-а, и конкретно о тек отвореном каналу Волга – Москва (својеврсном филмском симболу 1930-их). Легенда каже да је Стаљин послао копију овог филма америчком председнику Френклину Рузвелту као пример доброг совјетског филма. Ни у овом случају успех самог филма у очима првог човека совјетске државе није помогао онима који су га снимали. Наиме, сниматељ Владимир Нилсен је осуђен за шпијунажу и стрељан три месеца пре премијерног приказивања филма.

7. „Под крововима Париза“ („Sous les toits de Paris“) (1930), Рене Клер

Ова француска булеварска сентиментална прича о љубавном троуглу наишла је на Стаљиново разумевање: „није заморно“, весело је, „а и људи у филму су пријатни“, рекао је он. Пет година након премијере у Француској филм је приказан и у СССР-у.

8. „Тарзан човек-мајмун“ („Tarzan the Ape Man“) (1932), В.С. Ван Дајк

„Тарзан“ је, по свему судећи, доспео у Совјетски Савез заједно са трофејним филмовима који су после рата донети из Немачке, из такозваног „Гебелсовог архива“ у предграђу Потсдама. У државном архиву постоји белешка о томе да је Стаљин наручио пројекцију овог филма.

По речима кремаљског филмског техничара Александра Ганишина, Стаљину се ово остварење толико допало да је тражио да се филм одмах прикаже на совјетским малим екранима. Још је написао и насловне титлове: „Ово је филм о човеку који од ужаса капиталистичког света бежи у џунглу и тек тамо налази слободу и срећу“.

9. „Сестра његовог батлера“ („His Butler's Sister“), (1943), Френк Борзејги

Прича се да је ову америчку мјузикл комедију Стаљину поклонио Рузвелт, знајући да ће се совјетском лидеру веома допасти глумица Дина Дурбин. Стаљин је неколико пута гледао овај филм и увек посебно уживао у сцени у ресторану, где главна јунакиња пева романсе на руском језику. То се допало и совјетским гледаоцима, па је филм доживео фантастичан успех, због чега је америчка штампа окарактерисала Дину Дурбин као „краљицу московских екрана“.

10. „Иван Грозни“ (1944), Сергеј Ајзенштајн

„Иван Грозни“, Сергеј Ајзенштајн, 1944, Централни уједињени филмски студио играних филмова

Лично је Стаљин дошао на идеју да се сними филм о Ивану Грозном. Генералном секретару је био веома привлачан лик владара јаке воље, човека који је „сабирао руске земље“. Ајзенштајн је снимио филм у два дела, и први је испао управо онако како је очекивао „врховни командант“: приказан је епски лик Ивана Грозног коме су интереси Русије изнад свега. За овај филм је Ајзенштајн добио Стаљинову награду I степена.

Међутим, други део филма, који је снимљен годину дана касније, „оцу народа“ се није нимало допао. Генералисимус се толико разгоропадио да је поред забране овог другог дела уједно забранио и приказивање оног првог. Према једној верзији, Стаљин је у другом филму сагледао неке непријатне паралеле са сопственом владавином.

11. „Другарице“ (1935), Лео Арнштам

„Другарице“, Лав Арнштам, 1938.

Три другарице су свесне флагрантне друштвене неправде. Почиње Грађански рат и на улице Петрограда захваћеног револуцијом оне излазе као болничарке радничког одреда. Стаљин је овај филм ценио због „мобилизационог значаја“, али је сценариста Раиса Васиљева и поред тога стрељана у логору 1938. године као „троцкиста“.

12. „Каћа“ (1938), Морис Турнер

Овај француски филм говори о забрањеној љубави руског императора Александра II и младе кнегињице Каће Долгорукове. У питању је екранизација историјског романа Марте Бибеско. У Совјетском Савезу овај филм никада није приказиван у биоскопима, али га је Стаљин одгледао неклоико пута у свом личном биоскопу. Стаљинов унук Александар Бурдонски је сматрао да је његов деда радњу филма доводио у везу са неким догађајем из личног живота.

13. „Крафна“ (1934), Михаил Ром

Ово је био последњи совјетски неми филм и уједно редитељски деби Михаила Рома, коме је затим понуђено да сними (а он није могао да одбије) „Лењина у Октобру“ и „Лењина 1918. године“. Стаљину се веома допала ова произвољна екранизација Ги де Мопасанове приче. „Врло моћно и културно укомпонован филм, снимљен са великим полетом и уметничким смислом“, рекао је вођа.

14. „Нови Гуливер“ (1935), Александар Птушко

Филм о џину у земљи Лилипутанаца Стаљин је одгледао четири пута за недељу дана. И сагледао је у њему, наравно, аутентичну бољшевичку поруку: „У ’Новом Гуливеру’ је са изузетном веродостојношћу и снагом показан раднички покрет и исправност стратегије оружаног устанка пролетаријата у капиталистичкој земљи“.

15. „Трилогија о Максиму“, Григориј Козинцев и Леонид Трауберг

Трилогија о дечаку Максиму који је постао професионални револуционар обухвата филмове „Максимова младост“ (1934), „Максимов повратак“ (1937) и „Виборшка страна“ (1938). Стаљин је ове филмове много пута гледао у убеђењу да се у филму открива све више смисла што се више пута одгледа. „У првом гледању филма сагледава се целина и стиче се само општи утисак. У следећим пројекцијама већ се улази у суштину и боље се виде појединости. Ето, кад сам први пут погледао ’Максимову младост’ није ми се допало. Некако хладно. А касније, кад сам опет погледао, видим да је добар филм“.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“