Да ли су стварно Александар Пушкин и Александар Дима једна иста особа?

Russia Beyond (Jefferson Mendoza / EyeEm/Getty Images; Портрет А. С. Пушкина, 1827, Орест Кипренски // Александар Дима, 1855. / William Henry Powell)

Russia Beyond (Jefferson Mendoza / EyeEm/Getty Images; Портрет А. С. Пушкина, 1827, Орест Кипренски // Александар Дима, 1855. / William Henry Powell)

Третјаковска галерија / Public Domain // Smithsonian American Art Museum / Public Domain
Постоји легенда по којој велики руски песник Александар Пушкин није умро од ране задобијене у двобоју. Он је, наводно, инсценирао сопствену смрт и побегао у Француску, где је почео да пише романе под именом Александра Диме.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Смрт познатих личности у Русији често служи као повод за испредање свакојаких легенди. Тако једна од њих каже да император Александар I није умро млад, него је дочекао старост као испосник у сибирском манастиру. Познати руски писац Николај Гогољ је тобоже сахрањен жив, јер није умро него је пао у летаргију, а ћерка цара Николаја II Анастасија је преживела стрељање царске породице...

Пушкинова смрт је такође дочекала „друго, исправљено и допуњено издање“. Звучи парадоксално, али и данас, након непуних 200 година од песникове смрти, још увек ничу нове легенде. Рецимо, већ десетак година се на руском интернету шири хипотеза да Александар Пушкин није убијен у двобоју, него се преселио у Француску и наставио да пише под именом Александра Диме (његови романи су још увек веома популарни у Русији, и нема тог Руса који није читао „Три мускетара“).

Изненада се, наиме, испоставило да у Пушкиновој и Диминој биографији има много подударности. Ево можете се и сами уверити.

Последњи двобој и тајна Пушкинова сахрана

У Петербургу се 1836. године пронео глас да је Пушкинова жена Наталија Гончарова у љубавној вези са Французом Жоржем Дантесом. Импулсивни Пушкин није могао да поднесе такву увреду и изазвао је Дантеса на двобој, у коме је смртно рањен и након два дана је подлегао ранама. Сахрана је обављена далеко од очију јавности.

Портрет А. С. Пушкина, 1827, Орест Кипренски // Александар Дима, 1855, Надар.

Смрт највећег руског песника многи су доживели као трагедију. Петербуржани су сматрали да кривицу сноси власт и високо друштво. Хиљаде људи су се окупљале испред песникове куће и изражавале своје незадовољство. У жељи да се избегну могући нереди император је одлучио да се сахрана обави далеко од очију јавности. Људима је речено да ће се опрошај од песника обавити у Храму светог Исакија у Санкт Петербургу, али је ковчег у пратњи жандара током ноћи транспортован далеко у Псковску губернију. Тамо је Пушкин сахрањен веома тихо, у манастиру близу породичног имања Михаиловско. На сахрани су, не рачунајући жандаре, присуствовали само један његов пријатељ и пар слугу.

Таква смрт и таква сахрана су околност која пружа велике могућности за фантазију и конструкције. Поред тога, у последњим годинама живота Пушкин се често жалио на осећање безизлазности. Звање на двору му је било понижавајуће, имао је обавезу да посећује балове, био је у компликованим односима са царем Николајем I и у огромним дуговима, а жена није хтела да остави престонички живот и пређе са њим на село. Из тог ћорсокака он је, наводно, видео само два излаза: или да умре или да нестане. Поред тога, Пушкин никада у животу није био у иностранству, а жарко је желео да види Европу. Једна од конспиролошких верзија каже да је лично руски цар послао Пушкина у Париз, и то у својству шпијуна под именом Александра Диме, и наводно му је заузврат отплатио 70.000 рубаља дуга (што је огроман новац за оно време).

Да ли је Пушкин могао постати Дима?

Портрет А.С. Пушкина, 1836, Петар Соколов // Александар Дима, 1847, Франсоа Жозеф Хеим

Пушкин је савршено говорио француски и своје прве стихове је писао управо на том језику. Другим речима, теоријски гледано он би могао да пише и романе на француском. Поред тога, сви познати романи Александра Диме по којима се прочуо као писац („Три мускетара“, „После двадесет година“, „Гроф Монте Кристо“ и трилогија о Анрију IV, позната као „Романсе Валоа“) написани су средином 1840-их, тј. после Пушкинове „смрти“.

Постоји још једна необична подударност. Под именом Александра Диме 1840. године је изашао роман „Учитељ мачевања“. Радња се одвија у Русији, и испоставља се да аутор добро познаје санктпетербуршке топониме и тадашње руске реалије.

Роман говори о томе како аутор долази у посед бележака учитеља мачевања који је држао часове у Русији. Многи његови ученици су касније постали декабристи, тј. учесници побуне аристократа 1825. године у Санкт Петербургу. Бунт је угушен, а декабристи су протерани у Сибир.

Тема декабриста је била веома блиска Пушкину, јер су многи од њих били његови пријатељи, а он се лично није придружио завери само зато што је у то време и сам био у прогонству. И поред тесних веза са декабристима Пушкин на руском језику није написао ниједно прозно дело на ту тему.

Занимљиво је и то што је Александар Дима током 1860-их био на пропутовању кроз Русију. Кратко је боравио у престоници, а затим се упутио на Кавказ (где је одлазио и Пушкин), и састао се са људима који су му послужили као прототипи романа „Учитељ мачевања“. Дима је испољавао велико интересовање за руску књижевност. Превео је, између осталог, Пушкинову оду „Слобода“, због које је песник био у прогонству, као и стихове Михаила Љермонтова и његов роман „Јунак нашег доба“. Кажу да Дима није знао руски и да му је помагао писац Дмитриј Григорович (чија је мајка била Францускиња).

Шта су имали заједничко Пушкин и Дима?

Неким чудом Дима и Пушкин имају много заједничког. На пример, обојица вуку корене из Африке. Пушкинов прадеда је био Етиопљанин Абрам Ханибал, сарадник Петра I, а Димина баба је била тамнопута робиња са Хаитија. „Он је био налик на моћну стихију јер је у њему киптила афричка крв“ – тако је Александра Диму описао његов биограф Андре Моруа. Нешто слично су и о Пушкину увек говорили његови савременици.

Поред тога, они су били скоро вршњаци. Пушкин је рођен 1799, а Дима 1802. године. Обојици је тешко падала дисциплина, као и било каква ограничења, обојица су били страствени и импулсивни, и невероватно су их привлачиле жене. И један и други су били у немилости свога владара, и у прогонству. Уосталом, погледајте њихове портрете, очигледно је и да су личили један на другога!

Дима, 1828, Жозеф Беноа Гишар // Пушкин, 1899, Константин Сомов.

И рукопис им је био сличан, толико да то већ постаје сумњиво...

У корист конспиролошке теорије говори и ова занимљива чињеница: у роману „Гроф Монте Кристо“ главни јунак се зове Едмонд Дантес (а Пушкинов убица се звао Жорж Дантес). Дантес је код Диме инсценирао сопствену смрт и променио свој идентитет – представљао се као гроф Монте Кристо. Зар то није Пушкинов случај? 

И у Пушкиновом „Евгенију Оњегину“ описан је двобој и погибија песника Ленског због љубоморе. Сувише се све то подудара са биографијом самог аутора.

Осим тога, оба писца су била веома плодна, обојица су волели историју, и романтизам у књижевности, обојица су писали дела различитих жанрова – драме, романе и стихове.

Кад се све то узме у обзир, уз мало маште се можда може и поверовати да је Пушкин заправо био Дима... Али онда није јасно како су крајем 1820-их и почетком 1930-их (дакле, пре Пушкинове смрти) на сцене париских позоришта постављане драме Александра Диме „Анри III и његов двор“, „Антони“, „Наполеон Бонапарта или Тридесет година из историје Француске“ и остала дела. И како то да током Диминог пропутовања кроз Русију нико није у њему препознао Пушкина?

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“