Већина музеја дрвене архитектуре у Русији настала је у периоду од 50-их до 70-их година. Совјетски Савез, који се опоравио и обновио после завршетка Другог светског рата, тада је могао да се позабави и пописивањем и очувањем споменика културе и архитектуре. Тих година широм земље је рестаурирано и заштићено од пропадања на хиљаде цркава и других старих грађевина. Између осталог, и оних од дрвета. Тако су у неким насељима сачуване цркве, куће и ветрењаче старе 500 година!
Кижи је најпознатији и најпосећенији етнографски музеј Русије. Налази се недалеко од Петрозаводска, на острву језера Оњега. Музеј, основан 1966. године, спада у Светску баштину под заштитом Унеска.
Централни део острва-музеја је Кижски погост, који чине црква Преображења Господњег с почетка XVIII века – здање од дрвета високо 37 метара са 23 куполе, црква Покрова Пресвете богородице са делимично очуваним иконостасом и звоници из XIX века.
Остали дрвени експонати донети су из напуштених села разних рејона Карелије. Ту су и куће Помора, и амбари Вепса, и поклонички крстови Карела.
Велики Новгород је до XVI века владао огромном територијом до Белог мора и надметао се за престиж са Москвом. Монументалну архитектуру новгородских земаља можете видети буквално на неколико километара од града, на месту некадашњег села Витославлици, које је постојало од XII до XVIII века.
Музеј под отвореним небом основан је 1964. године и изгледа као старо руско село. Куће са помоћним зградама формирају улице којима шетају посетиоци. Главни експонати су дрвена црква Рођења Пресвете Богородице из 1531. године и мала Успенска црква поред ње из 1599. године. Донете су из удаљених и полунапуштених села, а затим рестауриране у селу Витославлици. Буквално су спасене од уништења.
Огромне дрвене ветрењаче неколико пута веће од човека препознатљиво су обележје музеја „Мали Корели“. Ту је, наиме, сакупљен највећи број дрвених ветрењача у Русији и све оне су донете из села Архангељске области. Етнографски комплекс је формиран 1964. године. Простор у њему подељен је на секторе: „Мезенски“, „Пинежски“, „Двински“ и „Каргопољско-Оњежски“, где су заступљене сељачке дрвене куће, „бање“ (руске сауне), бунари и цркве из тих рејона. Прелазећи из једног сектора у други, можете јасно уочити специфичности локалне изградње.
У једном од највећих московских паркова такође се налази музеј древне архитектуре, у којем су сакупљене задивљујуће грађевине Руског Севера. Још 1933. године овамо је пребачена кула са капијом Никола-Корељског манастира из Архангељске области из XVII века, једина дрвена грађевина манастира. То је било време када су многи храмови порушени, али ову кулу архитекте су успеле да спасу.
Ту се налази и кула Сумског острога из 80-их година XVI века, која је пребачена са територије карелског Поморја. Некада се налазила у старом селу Сумски Посад, где је био локални војни гарнизон. Узгред, то је једина борбена кула Руског Севера сачувана до данас.
Суздаљ је сам по себи град-музеј, који обавезно треба посетити. А у његовом предграђу на врло живописном месту средином шездесетих година направљено је право село од грађевина донетих из напуштених насеља у околини. Ту се могу видети дрвене цркве на више нивоа из средине XVIII века, начињене, како кажу историчари, без иједног ексера. Конструкције су тако вешто састављене да издалека изгледају као да су од метала. А заправо су од дрвета.
Јесте ли чули за израз „Пермјак (становник Перма) - слане уши“? Пермски крај је историјски највећи центар за производњу соли, па је пре неколико векова живот многих људи у тим крајевима био везан управо за производњу соли. Наравно, солане су раније такође биле од дрвета, а сакупљене су у музеј у близини села Хохловка на око 40 километара од Перма. Ту се могу видети и торањ за извлачење слане минаралне воде из земље, зграда за испаравање воде и стари амбари. Као и куће људи који су се бавили производњом соли све до почетка XX века.
Дрвена утврђења, ограде од брвана, „лабази“ (специфичне оставе на стубу) чине огроман део историје освајања Сибира, која оживљава пред очима посетилаца у музеју Таљци 40 километара од Иркутска. Основан је 1969. године, када се основни део насеља нашао у зони потапања због изградње Иркутске хидроелектране. Јединствене грађевине су тада пребачене на узвишење како би се сачувале. Касније су у музеј стигли и експонати из националних сибирских села. Ту можете видети како су у стара времена живели Тофалари, Евенки и Бурјати.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
