У СССР-у цензура није заобишла чак ни жанр научне фантастике. Између осталог, она није могла да приказује мрачне антиутопије, него је требало да пружи слику прогреса и будућности у позитивном светлу. Ипак, писци су имали слободу да пусте машти на вољу. Зато је Совјетски Савез преплавила научнофантастична литература.
Часописи „Наука и живот“, „Око света“, „Техника омладини“, „Знање је снага“ објављивали су велики број дела у овом жанру, а специјално за њих најбољи уметници су израђивали илустрације, које су такође добиле култни статус. Шездесетих година појавила су се браћа Стругацки, Кир Буличов и други писци који су се бавили научно-техничким достигнућима будућности, свемирском ером и прогресом. Ови аутори су у СССР-у имали велики број обожавалаца, јер су креирали нове светове, пружали простор за „унутрашњу емиграцију“, фантазију и бекство, макар на кратко, из суморне совјетске реалности.
Бељајев је од детињства волео авантуристичке романе, а и свој живот је желео да претвори у авантуру: правио би једрилицу или падобран сањајући да полети, изводио разне експерименте, нешто мајсторисао. Рођен је 1884. године у време постојања Руске Империје. По жељи оца-свештеника уписао је богословску школу, али не само што није почео да служи у цркви, него се изјаснио као атеиста и, упркос родитељима, решио да постане правник. Осим тога, Бељајев, који је од детињства волео глуму, био је љубитељ музике и позоришта. У родном Смоленску је израђивао сценографије за представе, самостално научио да свира виолину и учествовао у циркуском оркестру. Начинио је и прве кораке у писању. Локалне новине су објављивале његове критике и репортаже.
Бељајев је са одушевљењем дочекао Прву руску револуцију 1905. године, чак је отишао у Москву да учествује у штрајку и доспео под будно око царске жандармерије. Када је завршио правни факултет, радио је као адвокат и добро зарађивао. Притом су његова истинска страст били позориште и новинарство.
Бељајев са бележницом као дописник листа „Смоленски весник“, 1914.
Јавно власништвоТешко је замислити да би Бељајев постао значајан писац трчећи између позоришта, новина и суда. Међутим, 1915. године пао је у постељу погођен тешком болешћу. Због туберкулозе кичменог стуба ноге су му биле паралисане. Остао је прикован за постељу преко три године (при чему га је млада супруга напустила), али није очајавао, него је почео да учи стране језике, да чита о новим научним и техничким тенденцијама, а такође да упознаје светове романа Жила Верна и Херберта Велса. Био је одушевљен и прогресивним идејама космизма „руског Да Винчија“ Константина Циолковског. На крају је и сам Бељајев узео перо у руку, али не више као новинар. Почиње да пише уметничке приче, па чак и стихове, и своје прве радове објављује у часописима.
Заокупљен саморазвојем преживљава револуцију и Грађански рат (у то време мајка му умире од глади). Али 1922. године Бељајев неким чудом поново осећа ноге. Научивши поново да хода уз помоћ најновијег изума – целулоидног корсета, он се други пут жени и сели у Москву, где отвара адвокатску канцеларију. Мада ће га болест и даље пратити до краја живота.
Бељајев је одушевљен фотографијом, радио-станицама и другим иновацијама тог времена. Фантазија га води у измишљене светове, а од средине двадесетих година почиње да ниже романе који ће касније стећи култни статус.
У „Глави професора Доуела“ (1924) научник оживљава главе умрлих људи (против њихове воље). „Човек-амфибија“ (1928) говори о момку који живи под водом, а екранизован је шездесетих и био најпопуларнији филм године. „Звезда КЕЦ“ (1936) приповеда како научници успешно освајају Месец и дуго живе на Земљиним сателитима. Укупно је написао 17 романа и још велики број приповедака. Бељајев је описивао пренос мисли на даљину и пренос енергије без каблова, фабрику за производњу течног ваздуха, Острво страдалих бродова изгубљено у океану. Многе фантазије Бељајева чак су предвиделе реална достигнућа науке: подводни живот (и снимање), освајање свемира, трансплантологију, па чак и беспилотне летелице.
Годину дана пре смрти Бељајев је објавио свој последњи роман „Аријел“ о младићу који може да лети. Онаквом какав је желео да буде као дете.
Кадар из совјетског филма „Завештање професора Доуела“
Leonid Menaker/Lenfilm, 1984Хирург обавља успешну (и невероватну) операцију: он оживљава главу свог покојног професора Доуела. Хирург почиње да користи велики професоров ум и у строгој тајности обавља још сличних операција. Хирургова асистенткиња упознаје Доуеловог сина и они заједно желе да разоткрију хирурга-зликовца, који експериментише над људима против њихове воље. Бељајев, који је доживео парализу, у овом роману је желео да покаже „шта може да доживи глава без тела“.
Како би зарадио за живот, млади немачки научник је принуђен да ради као секретар банкара. У слободно време изводи експерименте и чак креира апарат који, као путем радио-таласа, омогућава да се мисли преносе на даљину (питање које је веома заокупљало Бељајева). Вољом судбине се жени наследницом огромног богатства свог банкара. Почиње да користи своју моћ у њено име. А затим, како би избегао да буде ухваћен, изводи масовне сеансе слања мисли и на тај начин у читавим квартовима Берлина изазива час панику, час еуфорију...
Кадар из совјетског филма „Човек-амфибија“
Владимир Чеботарев, Геннадий Казанский/Lenfilm, 1961Младић по имену Ихтиандар у детињству је имао веома слаба плућа и како би преживео хирург му је пресадио шкрге ајкуле. Отада је Ихтиандар могао да живи под водом. Међутим, није му се дало да мирно живи. Морнари који су га запазили одлучили су да улове „морског ђавола“ и да га употребе за своје зле циљеве. У међувремену човек-амфибија се заљубљује у обичну девојку коју је спасао из мора. Бељајев је, иначе, овде на неки начин предвидео будућност: његов Ихтиандар плива у танком пријањајућем оделу, са перајима, рукавицама и наочарима са дебелим стаклима. Савремена ронилачка одела, начињена из неопрена, налик на другу кожу, појавила су се тек 50-их година у САД.
Један од првих совјетских романа о свемиру посвећен је научнику Константину Циолковском, којим је Бељајев био одушевљен (управо његови иницијали су уткани у назив КЕЦ). Сасвим случајно млади лењинградски научник Артемјев сазнаје да у далеким планинама Памира постоји место одакле људи у ракетама лете у свемир. Осим тога, испоставља се да Земља има вештачке сателите на којима живе и раде научници. Артемјев и сам успева да одлети на Месец, где проналази трагове живота.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
