Реч која означава припадницу неког народа може означавити и неку другу појаву, односно предмет. Та појава се у језику зове хомонимија. У нашем случају хомоними се појављују захваљујући суфиксу -ка. Он се користи за именице женског рода (као граматичке категорије) и има неколико функција.
Прво, служи за грађење фемининатива, тј. назива за женску особу који се изводи из одговарајућег назива за мушку особу. На пример, „студент“ и „студенткиња“ на руском се каже „студент“ и „студентка“.
Друго, помоћу њега се граде деминутиви: „свеска“ и „свешчица“ на руском је „тетрадь“ и „тетрадка“.
Треће, служи за грађење глаголских именица: „шишати“ и „шишање“ на руском је „стричь“ и „стрижка“.
И најзад, четврто, тај суфикс је потребан у грађењу именица од синтагми, јер је за руски језик карактеристична економичност говорних средстава. На пример, „Лењинова библиотека“ је „Лењинка“ (рус. „Ленинская библиотека“ – „ленинка“).
Како су женски етноними добили тако неочекивана значења?
Том речју се у руском језику означава билијар. Поједини љубитељи ове игре зову је још и „американский пул“, а „американка“ је најчешће једна њена дисциплина („русский бильярд“). А будући да има најједноставнија правила, та дисциплина је и најпопуларнија међу почетницима.
У руској војсци се ова реч користи пре свега за теренску униформу. Та униформа се појавила крајем 1970-их, али су испоруке војсци почеле тек 1984, и то пре свега контингенту који је био ангажован у Авганистану. Комплет се састојао од три дела: јакне, панталона и капе. Постојала је летња и зимска варијанта. У почетку је „авганистанка“ била каки боје, да би касније сваки род војске добио другачију боју.
Тако се у Русији и на постсовјеском простору зове брусилица. Ово додатно значење је настало током 1970-их, када се појавила прва брусилица марке „Елтос“, произведена у бугарском граду Ловечу. Тако нежан назив тако опасног инструмента у народу је искоришћен за двосмислене изразе попут оног да „Бугарку треба чврсто држати“.
Ова реч је рекордер по броју значења. Поред припаднице мађарске националности она означава домаћу шљиву са тамном љуском која се често продаје сушена. Риболовци тако зову рибарску мрежу, кувари пециво од лиснатог теста преклопљено у виду коверта са филом од творога (младог растреситог сира) или јубука, а на естради је „венгерка“ плес сличан мађарском чардашу или циганској игри.
Ако на интернету потражите руску реч „вьетнамка“, изаћи ће вам слике гумених папуча. Те папуче имају ђон и два кајиша причвршћена за ђон између великог и другог прста ноге.
„Вијетнамке“ су се у СССР-у појавиле средином 1960-их. Житељи Совјетског Савеза памте да су те папуче биле испоручиване трампом јер је Москва пружала Ханоју војнотехничку помоћ. Касније је СССР покренуо сопствену производњу и од тада су „вијетнамке“ прављене у граду Сланци у Лењинградској области. Тако се појавио и други назив за ове култне гумене папуче – људи су почели да их зову „сланци“.
„Холанђанке“ су у Русији високе зидане пећи, најчешће обложене осликаном глазираном керамиком (класична је плава шара на белој керамичкој плочици). Најпре је производња таквих керамичких плочица почела у холандском граду Делфту у 17. и 18. веку, а касније и у другим земљама Европе.
У Русији су се „холанђанке“ појавиле захваљујући Петру I. Пре тога су пећи у руским кућама „чадиле“, тј. дим је излазио у просторију која се греје. То је изазивало пожаре и зато је цар наредио да се пећи зидају на холандски начин, тј. са димњацима.
У истом периоду Петар је организовао у Стрељњи производњу керамичких плочица за облагање пећи, тј. белих плочица са плавим шарама. У изградњи фабрике ангажовао је Холанђане, Швеђане и Немце.
Ова реч је своје мрачно значење стекла 1918. године, када је почела пандемија шпанске грознице. И поред карактеристичног назива, грозница се првобитно појавила у САД, а не у Шпанији. Американци су је донели у Европу, а прве вести о епидемији су стигле из Шпаније на измаку пролећа 1918. године. У том тренутку је већ било инфицирано 8 милиона људи или 39% становника Шпаније.
У Совјетској Русији је „испанка“ третирана као „биолошко оружје“ које су непријатељи револуције применили против младе „земље Совјета“. У време пандемије у Русији је регистровано преко 1,25 милиона оболелих (то је било хаотично доба револуције, тако да су бројке биле и веће).
Назив ове игре потиче од данас већ застарелог етнонима „Србијани“. И поред „србијанског“ назива, истраживачи сматрају да се овај плес појавио у Русији крајем 18. века под утицајем циганског народног плеса.
Тако се у Русији зове врста ножа. Култура прављења ножева се на територији Финске интензивно развијала услед забране поседовања оружја коју је увела Шведска, а затим и Руска империја (у различитим периодима Финска је била у саставу тих двеју држава). Ножеви су третирани као прибор за домаћинство, па се забрана није односила на њих и зато се појавило велико мноштво варијација. Били су то ножеви за лов, риболов и потребе домаћинства.
Близина Петербурга је допринела да фински ножеви постану веома популарни у главном граду Русије, посебно у бандитском подземљу. Тек је почетком 1920-их учињен покушај да се преузме контрола над прометом хладног оружја.
У Русији је било добро познато шта је то фински нож, између осталог и због четири велика оружана конфликта са Финском у периду од 1918. до 1944. године. У „Упутству за борбу прса у прса Црвене армије“ објављеном 1941. године дате су инструкције везане за баратање ножем и заштиту од напада ножем.
„Чешке“ су добро познате свим житељима Русије и постсовјетског простора. У обданишту је то била обавезна обућа за часове гимнастике. Ове спортске кожне папуче са затвореном петом и танким ђоном направљене су у Чешкој током 1870-их, а у СССР-у су се појавиле читаво столеће касније.
„Ниједан дечији празник са приредбом није могао да прође без црног шортса преко белих хулахопки навучених до груди, без кошуљице са карнерима и обавезних црних ’чешки’. Девојчице су носиле хулахопке, беле хаљинице и беле ’чешке’. Још увек памтим звук који прави та обућа на паркету фискултурне сале у обданишту“, пишу са носталгијом учесници форума „Назад у СССР“.
Обућа из Чехословачке је и иначе била цењена у Совјетском Савезу, јер је изгледала мало елегантније од обуће домаће производње. Све што је стизало у продавнице брзо се распродавало, тако да је пар чехословачких ципела било лакше пронаћи код препродаваца (такозваних „шпекуланата“) него у продавницама.
Појединци осете мучнину кад само чују реч „японка“, јер се у медицинском жаргону тако назива гастроскопија. Назив се појавио зато што су руске болнице често за гастроскопију добијале уређаје јапанске производње.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу