„Сваке године 31. децембра ја и моји пријатељи идемо у парно купатило (бању)...“ , тако почиње најпопуларнији новогодишњи филм у Русији који је 1975. године снимио редитељ Елдар Рјазанов. Ипак, уочи Нове године никако не иду сви у Русији у бању, а још мање замењују станове, а још ређе се дешава да замене станове који се налазе на истим адресама у Москви и Санкт Петербургу, што, иначе, чини главни јунак филма. Ипак, празнична атмсфера са мноштвом гостију, повремено чудни интимни разговори и песме, руска салата и риба у аспику, у овом филму дочарани су прилично аутентично. Поред тога вера у чуда и љубав уочи Нове године није својствена само Русима. Не чуди што се ове године појавио и амерички римејк чувеног руског филма „Иронија судбине“ са Емом Робертс и Томасом Маном у главним улогама (About Fate).
Од носталгије за прошлим временима ни један народ није оперисан, а Руси најмање. Много пре „Повратка у будућност“ машину времена у овом филму изумео је неуспешни совјетски научник и са њом отворио пролаз у 16. век, омогућивши на тај начин да цар Иван Грозни и комшија управник зграде (такође Иван Васиљевич) међусобно замене места. Грозни у филму уопште није тако суров цар каквим је представљен у уџбеницима историје, већ потпуно супротно, временом почиње да ужива у благодетима совјетске цивилизације. А управнику зграде у улози цара веома се допало, али је врло брзо раскринкан. Тако да ма колико путовање у друго време и обичаје било узбудљиво и интригантно, у свом и садашњем се ипак најбоље плива.
Још једна култна совјетска комедија заснована на промени места и улога, овога пута у правосуђу. Скромни управник обданишта Трошкин невероватно личи на опасног затвореника са надимком Доцент који је побегао са драгоценим артефактом, златним шлемом Александра Великог. Иако је чланове банде похапсила, совјетска милиција, како би ухватила и вођу, одлучује се за махинацију и у затвор смешта Трошкина, срећом уз његов пристанак. Тако скромни васпитач изненада постаје главни јунак компликоване, али и врло смешне потере за опасним злочинцем. А у потрази за авантуристичким садржајем најважније је научити да „редиска“ (ротквица) у Русији не значи само поврће него и „лошу особу“.
„Москва сузама не верује“
Много пре појаве „Секса и града“ совјетски редитељ Владимир Мењшов снимио је руску драму о усамљености жена и њиховом раду у мегалополису, популарну у огромном распону генерација. И за тај филм добио „Оскара“. Прича о три другарице покрива период од 20 година у њиховим животима. Оне долазе у престоницу да је освоје, са вером у љубав и породицу, напредак у каријери, али живот ће се, у случају сваке од њих, испоставити као врло далек од снова. Ипак, то јунакињама није сметало да савладају препреке и нађу свој пут. Уосталом, Рускиње никада не очајавају, без обзира на околности.
Једна од најпопуларнијих комедија, својеврсна илустрација омиљених клишеа странаца о незаобилазном руском пићу вотки. У шумску чуварску службу стиже један Финац који проучава руску трацицију и обичаје, а армијски генерал, ловац и многи други који се тамо налазе труде се да их дочарају. Чују се и здравице типа „За здоровье!“ и бескрајне исте те измишљотине о животу и навикама у суровој Русији. Генерално, не покушавајте да поновите неки од тих трикова у стварном животу, њих су изводили професионалци, имајте то на уму.
Кључни савремени руски филм у два дела који је снимио Алексеј Балабанов. Његов јунак Данила Багров убеђен је да се „снага налази у истини“. И управо то начело покушава да докаже у оба дела филма. У првом се он после рата у Чеченији бори против посттрауматског синдрома, док ће се у другом обрести у Америци где ће покушати да прихвати нову стварност. Данила Багров је постао нека врста „јунака нашег доба“ у Русији, а његово место још увек нико није заузео.
Филм петра Буслова ставио је условну тачку на разматрања Руса о деведесетим годинама прошлог века, нажалост, најконтроверзнијој деценији у савременој историји. Назив филма односи се на црни БМВ аутомобил или једноставно „Бумер“, како су га звали у Русији. Управо таквим аутомобилом четворица харизматичних бандита беже уз звуке филмске музике Сергеја Шнурова (група „Лењинград“) који је тада управо стицао популарност. Ови једноставни акорди одмах разоткривају житеља Русије који је много тога проживео.
Многи Руси рећи ће да воле Лава Толстоја, али се ипак не може рећи да су баш сви савладали сва четири тома „Рата и мира“. Али су зато филм Сергеја Бондарчука „Рат и мир“ свакако видели многи. Он не само да је био најгледанији филм у биоскопима те 1966. године, него је и добио „Оскара“. Екранизација је далеко од празничне забаве, али пружа велике могућности за размишљања о судбини руске историје и личностима, не само из високог друштва него и из народа, актуелна и данас.
Још један слојевит филм за естете и сладокусце, које не занима само историја већ и научна фантастика и то у виђењу браће Стругацких. Управо по мотивима њихове приповетке „Пикник поред пута“ култни редитељ Андреј Тарковски снимио је овај филм. Реч је о једном од најпознатијих и истовремено најјезивијих његових радова, будући да се иза филозофске метафизике и хришћанских алузија крију најсуровије странице совјетске историје. Визуелна атрактивност и прелазак са монохроматске сепије на слику у боји чине Сталкера једним од најразумљивијих за широку публику филмова Тарковског.
Најновији филм фокусиран на питање зашто Руси не могу да живе без космоса. „Време пионира“ говори о првој шетњи човека у отвореном свемиру. Овај подухват у јеку Хладног рат извео је Алексеј Леонов. Геополитички контекст, међутим, није толико важан. Далеко интересантнија је прича о правом пријатељству и дечијем сну који се увек остварује.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
