„Спутњик“, 2020 / реж. Јегор Абраменко.
Sony PicturesУ години пандемије појавио се филм под називом „Спутњик“ (нема никакве везе са истоименом вакцином). Радња се одиграва 1983. године. Совјетски свемирски брод се тријумфално вратио на Земљу. Међутим, од људи се скрива загонетна катастрофа која је једног члана посаде коштала живота. За тај догађај је осумњичен преживели космонаут кога смештају у тајни центар под присмотром специјалних служби. Убрзо затим се испоставља да је он донео из свемира непознати облик живота...
„Драги другови!“, 2020. / реж. Андреј Кончаловски.
Продуцентски центар Андреја КончаловскогФилм Андреја Кончаловског заснован је на историјском догађају. У питању је Новочеркаско стрељање 1962. године, када су армија и КГБ сузбили бунт радника који су устали против поскупљења. Учесници демонстрација су стрељани, а држава је затим учинила све да сакрије њихову смрт увођењем тоталне цензуре и барикада са контролом на путевима. Филм је посвећен једном од најстрашнијих догађаја совјетске историје, његовим непосредним учесницима и њиховој оцени свега што се дешавало (а та оцена је прилично шокантна).
Гогољ. Виј, 2018. / реж. Јегор Баранов.
1-2-3 Production; Ленфильм; Продюсерская компания «Среда»Виј је у Гогољевој причи биће из древних словенских легенди које долази у овај свет из дубина пакла. Има огромне капке који висе до земље и потребна му је помоћ да би их подигао. Али кога Виј погледа тим очима... Можете претпоставити шта бива са тим несрећником.
Трилогија „Почетак“/„Виј“/„Страшна освета“ снимљена је по мотивима повести „Виј“ Николаја Гогоља. Једно од најјезивијих дела руске књижевности пренето је на филмско платно.
„Без пријатеља“ („Unfriended“), 2015. / реж. Леван Габриадзе.
Базелевс ПродакшнСредњошколка Блер ћаска на Скајпу са друштвом из разреда и повремено баци поглед на Фејсбук. А тамо јој у једном тренутку стиже порука од пријатељице Лоре... Али Лора је умрла пре годину дана. Мислећи да је неко хаковао Лорин налог, Блер искључује покојну другарицу из списка пријатеља. Али другарица (или неко други у њено име) не намерава да се повуче, него се појављује час на Фејсбуку, час на Скајпу на групном видео-позиву. И никако не може да се искључи нити да се избегне.
Филм Тимура Бекмамбетова о виртуелној освети на нивоу саспенса могао би да се такмичи са најбољим узорцима у жанру псеудокоментарне комедије попут филма „Паранормална активност“ (енгл. Paranormal Activity), само без привиђења и других нечистих сила која се неочекивано појављује на екрану. Али без тих натприродних додатака филм је чак и језивији, јер нема никаквих немогућих појава, него само људи који гледају у веб-камеру, потпуна неизвесност и зебња.
„Шопинг тура“, 2012. / реж. Михаил Брашински
Duty-Free Productions; Focus Plus CinemaУ питању је један од првих руских филмова у жанру пронађеног снимка (found footage). Овај нискобуџетни филм (коштао је свега 70.000 долара) кинематографског стручњака Михаила Брашинског несвакидашње је реалистичан. Стиче се осећај као да гледате „story” пријатеља на друштвеној мрежи, али са веома мрачним садржајем. Прича је заснована на тобожњој древној финској традицији да једном годишње, на дан летње дугодневице сваки Финац мора да поједе једног странца. И тај дан је дошао. Ко није стигао да се сакрије, сам је крив.
„Живети“/„Ливинг“, 2011. / реж. Василиј Сигарев
Фондкино; Кинокомпания КоктебельТри особе су суочене са смрћу блиских и вољених људи. Тај призор везан за оно најстрашније у животу тешко се подноси. Сви јунаци треба да скупе снаге и храбрости и да преживе трауму, али морају да прођу кроз права мучења и невероватне патње.
Редитељ Василиј Сигарев је због овог филма чак критикован за злоупотребу некрореализма – толико није штедео уметничке методе. Он се дрзнуо да покрене тему смрти која је табу у Русији. Због тога је филм са једне стране храбар, а са друге неподношљив и страшан.
„Карго 200“ / реж. Алексеј Балабанов.
Кинокомпания CTB / СТВ„Карго 200“ је условна ознака која се користи када се превози тело војника погинулог у борбеним дејствима. Радња се одиграва 1984. године, неколико година пре распада СССР-а. Совјетски војници ратују у Авганистану и враћају се кући у поцинкованим ковчезима. Алексеј Балабанов је о том периоду снимио свој најшокантнији филм, приказујући метафоричку пресуду „земљи развијеног социјализма“. То је прича о великом економском застоју, о дивљању полиције, о бујању криминала, насиља и тоталне апатије. „Ја ништа нисам измислио у филму. Рекао сам све што сам хтео да кажем о том периоду, све што се у мени скупило“, објаснио је Балабанов. Та изјава је сама по себи била толико моћна и страшна да су глумци већ у припремној фази одустајали од улога. Филм је добио награду удружења руских филмских критичара и приказан је на Филмском фестивалу у Венецији.
„Писма мртвог човека“, 1986. / реж. Константин Лопушански.
„Ленфильм“; Первое творческое объединениеШта ће бити после нуклеарног рата? Сматра се да неће бити ничега. Али добитник Нобелове награде по имену Ларсен ипак тражи спас од нуклеарног бомбардовања у подземним просторијама историјског музеја, заједно са радницима музеја. Они не знају да ли је рат још увек у току и свако од њих на свој начин пати због трагедије човечанства. Ларсен се пре свега пита како је човечанство могло само себе да уништи сопственим рукама? У потрази за одговором он чак ствара математичку формулу и долази до парадоксалног закључка.
Премијера филма Константина Лопушанског практично се подударила са Чернобиљском катастрофом. Писац Аркадиј Стругацки је окарактерисао ово филмско остварење као „паметну и бруталну драму о савременим људима у ситуацији чију могућност треба искључити из историје, и ради тог циља цело човечанство треба да употреби све своје снаге“.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
