Сибирски хаски: Пет чињеница о „најрускијем“ псу (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Древни запрежни пас аутохтоних народа Севера

Хаски је заједнички назив за неколико раса паса за вучу који су живели у арктичком региону. Сибирски хаски је раса коју су одгајиле Чукче на североистоку Сибира – на Чукотки и на обалама Охотског мора. (Ове „приморске“ Чукче су чак третиране као узгајивачи паса, за разлику од Чукчи одгајивача ирваса који су живели мало даље од морских обала).

Сматра се да је сибирски хаски једна од најстаријих раса паса, а научници верују да је живео још у првом миленијуму пре нове ере.

Аутохтони народи Чукотке који су се бавили ловом и риболовом вековима су користили запрегу са хаскијима за превоз. И не само Чукче, већ и Јукагири, Кереци и Ескими. Верује се да је реч „хаски“ заправо извитоперено „ески“, што значи Ескими.

Руси су освајали Чукотку и Далеки исток у 17. и 18. веку, и већ тада су ценили могућности ових сибирских паса. Користили су хаскије као свој главни транспорт (коњи нису били прилагођени за живот у тако хладним условима) и ангажовали су локалне „кајуре“, искусне гониче псећих запрега.

2. Прелазе огромне раздаљине и не маре за ниске температуре

Густа длака, компактна грађа тела, јака и снажна леђа, и одлично здравље – то је све што је овим псима потребно за живот у тешким климатским условима крајњег Севера. Они не само да успешно преживљавају, него имају и јединствене физичке способности које им омогућавају да без замарања превале огромну раздаљину, и да после кратког предаха наставе пут.

Ови пси не маре за ниске температуре и могу да спавају на снегу, а хране им треба врло мало. Чукче су храниле хаскије смрзнутом или сушеном рибом.

Они који желе оваквог пса у стану, у затвореном простору, треба да буду свесни ове њихове особине. Морате дуго времена проводити са њим у шетњи јер он у генима има потребу да трчи. Поред тога, савремени одгајивачи упозоравају да хаскији толико воле слободу да су склони бекству. Са друге стране, послушни су и лаки за дресуру.

Пошто су ови пси увек били у друштву људи, скоро као чланови породице, они су веома друштвени и ведре нарави.

Сибирски хаскији готово никада не лају, али могу да завијају, посебно када су тужни. Одгајивачи саветују власницима да не држе само једног пса. Ако их је двоје биће им много забавније (и мања је вероватноћа да ће демолирати стан и изгристи кауч).

3. Американци их признали као расу

За време америчке „Златне грознице“ хаскији су из Сибира доведени на Аљаску, чије је локално становништво било у сродству са староседелачким народима руског Далеког истока. Касније су почели често да се користе и за трке. Верује се да је савремена одгајивачка раса сибирских хаскија добијена почетком 20. века, и да су од запрежних паса створени тркачки пси, способни да развију велику брзину, а да притом нису изгубили своје старе добре особине.

Амерички кинолошки клуб је „сибирског хаскија“ регистровао у САД као расу 1930. године, а 1960. под бројем 270 сибирски хаски се појавио и у класификацији Међународне кинолошке федерације (а САД су указане као земља порекла).

Узгред, боја хаскија може бити различита, а најраспрострањенија је црно-бела и сиво-бела. Женке су тешке до 23 килограма, а мужјаци до 28 килограма. Животни век им је од 12 до 15 година.

4. Спасли су хиљаде људи

У историји расе сибирских хаскија постоји необичан случај када су физичке способности ових паса помогле да се спасе велики број људи од епидемије дифтерије. Град Ноум, који се налази далеко на Аљасци изолован од спољашњег света, у зиму 1925. године је пријавио избијање дифтерије међу индијанском децом.

Граду је требало доставити серум против дифтерије али су јаки мразеви и снежна мећава блокирали железнички и сваки други транспорт. Тада је норвешки гонич Леонард Сепала организовао штафетну експедицију до овог града. Требало је што пре савладати 1085 километара кроз страшну мећаву и мраз, и доставити спасоносни серум.

Сепалова запрега је јурила и дању и ноћу, једном се чак нашла на санти леда која се одвојила од остале ледене масе и слободно плутала. Запрега је без предаха прешла 418 километара, после чега су пси буквално попадали од умора. У штафети, која је ушла у историју као „влика трка милосрђа“, учествовало је укупно 20 гонича и 150 паса. После ове трке посебно су се прославили Того и Балто, два пса предводника запреге. На крају је вакцина испоручена за само пет дана и епидемија је успешно заустављена.

5. Изванредне спортске особине

Зимске вожње саоницама које вуку хаски постале су популарна атракција у Русији. Некима је жао паса који су приморани дуго да вуку запрегу, али сами хаскији због тога уопште нису несрећни. То је од давнина њихова намена и њихов начин живота. Запрега од девет или више хаскија вукла је санке са власницима, теретом и уловом.

Управо помоћу хаскија је норвешки путник и истраживач Роалд Амундсен стигао до Северног магнетног пола и освојио такозвани Северозападни пролаз. За 30 дана је са псећом запрегом прешао више од 1.300 километара (једног дана му је рекорд био 65 км за 10 сати).

Поред забавне вожње псећом запрегом постоје и спортске трке псећих запрега, познате још од 19. века. Спортисти учествују у вишедневним тркама запрега.

У последње време у Русији су постали популарни спортови као што су: скијоринг (када неколико паса вуче скијаша), картинг (када пси за картинг вуку мале таљиге), бајкјоринг (трке бициклиста са псом) и каникрос (када пас на канапу вуче везаног тркача).