Кога су се сви плашили у руском селу?

Пријавите се на наш Телеграм канал
Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Мајстори и занатлије у селима Царске Русије били су свима потребни, али су готово увек били на лошем гласу. Процес настанка чврсте посуде од лепљиве глине, као и металних предмета од згужване земље и руде, у древна времена је доживљаван као велико чудо, а човек који то уме да ради третиран је као некакав вештац или чаробњак.

Поред тога, воденичари су живели у својим воденицама поред реке и у пољима, а ковачи изван села (да од ватре из високе пећи не би избио пожар у селу). Због тога су их се руски сељаци плашили, иако су то заправо били најзанимљивији људи у читавом селу.

Воденичар

Руси су од давнина веровали да воденичар има неке везе са нечистим силама, јер за њега „ради“ водени дух, а ако је у питању воденица са ветрењачом, онда шумски дух. И сам воденичар је веровао да је „шумски дух нешто љут“ кад се крила на ветрењачи поломе од ветра. Поред тога, сматрало се да у воденици обитавају ситни ђаволчићи које воденичар мора да „дарива“. Зато је бацао у воду мрвице хлеба и дуван, а о празнику би просуо мало вотке јер се „ваља“, да се не подиже ниво воде, да се точак не поломи и не заглави, итд.

Постоје подаци и о жртвоприношењима. „Старци су причали да воденичар, када точкови воденице неће да се окрећу, одлази воденим духовима у госте носећи дарове“, испричао је житељ Урала Михаил Мазитов 1980. године. „Још се прича да они живог петла вежу за камен и бацају у воду кад се воденица не окреће, и после тога она почне да се окреће“.

„Почетак изградње воденице праћен је приношењем жртве воденом духу, који самим тим постаје стални покровитељ воденице, као што кућни дух треба да се ’умилостиви’ приликом уласка у нову кућу“, пише Ана Петкевич у чланку „Водена жртва у руској културној традицији“.

Као таква „жртва“ су третирани и утопљеници. Воденица је очигледно била веома опасно место. Воденичар је могао бити осакаћен приликом поправке механизма или точка, а могао је и да се удави. Веровало се да људе који изгубе живот у воденици „односи“ нечиста сила као плату за добро функционисање воденице, будући да је то био један од најважнијих извора благостања и прихода на селу. „Отац ми је причао како се неколико глава намени воденом духу док се гради воденица“, рекла је 70-годишња сељанка Кабакова из Алапајевска 1976. године. „Ако се то не уради, он ће да односи стоку. Када је грађена воденица намењено је дванаест глава, и дванаест људи се касније удавило“. Наравно, нико није намерно давио те људе у воденици ради приношења жртве, често су као „замена за жртву“ коришћене „црне“ животиње, тј. пси, овце и петлови.

Воденичар је захваљујући таквим ритуалима увек доживљаван као вештац. Девојкама, удатим женама и посебно деци био је забрањен улазак у воденичну магазу где је он живео. Воденичари су се и сами трудили да оправдају такву своју репутацију. „Био је неки воденичар, гризао нам је уши и плашио нас!“, наводи историчарка Татјана Шчепанска речи становнице Јарославске области. „Ја сам била још девојчица. Такав је био тај дедица. Досађивали су му ваљда. Све нам је гризао уши“.

Пећар

Пећ је заузимала централно место у сеоској изби, и за њу је било везано мноштво веровања и ритуала. Веровало се да пећ лечи многе болести. Чим би се крава отелила, телад су доношена да се „упознају“ са пећи. Пепео из пећи је био обавезна компонента разних мелема и одвара. Самим тим су професионални пећари уживали велики углед. Али зашто су их се људи плашили?

Није било лако озидати пећ. Она није смела да дими, да фијуче од ветра, и морала је добро да држи топлоту. Свој рад су пећари добро наплаћивали, те су због тога били на „страшном“ гласу. Веровало се да није добро расправљати се са пећаром јер он може да створи човеку разне проблеме.

На пример, незадовољни пећар је могао да напакости домаћину тако да овај на крају зажали због свога тврдичлука. Могао је тако да „поквари“ пећ да се недостатак у почетку не примећује. Рецимо, да потури трешчице испод појединих цигала, па да ту вуче промаја и да се зими хвата лед. Могао је да у димњаку остави криву циглу, па да се дим враћа у кућу. А најнепријатније је било што је могао да „настани ђаволе“ или да „узида кикимору“.

„Кикимора“ је узиђивана тако што се међу цигле у димњаку стављала флаша са грлићем окренутим напоље (и то је маскирано да се не види). Кад ветар дува довољно јако под одређеним углом такав „инструмент“ почиње да вришти и завија. А за „ђаволе“ је коришћено гушчије перо натопљено живом или мала реторта са иглама и живом. Пећар би узидао такво „изненађење“ у димњак и после гозбе би отишао ( а гозба, тј. „димна част“, је била обавезна). Већ прве ноћи би пећ почела да завија и шкргуће (због кретања живе која се загрева и хлади), тако да се у кући није могло спавати на миру.

Ковач

Када сеоски мушкарци данас хоће да „реше нека питања“, они се окупљају испред гараже или радионице. У Царској Русији је улогу таквог „клуба“ имала ковачница. Ковач је био задужен за поткивање коња и поправку алата од метала. Због вештог руковања чекићем и високом пећи људи су у њему видели „мага металне стихије“.

Ковач је поткивао коње, што значи да је од њега зависило хоће ли се породице прехранити од пожњевене летине. И наравно, он је ковао бурме сеоским младенцима, тако да је представа о њему везивана и за чврст и стабилан брак, који ковач буквално треба да искује за младу и младожењу. Поред тога, ковач је често био задужен за „љубавне враџбине“. Једну такву враџбину наводи Татјана Шчепанска у чланку о ковачу, написаном написаном за енциклопедију „Сељаци и сељанке: Мушко и женско у руској традиционалној култури“. „Како код славног господина ковач кује, и гвожђе кључа и кува, а челик се уз гвожђе лепи и заварује, тако да се и слушкиња Божија лепи и заварује увек и довека“. Поред бурми, ковач је могао да искује и потковицу „за срећу“. (Узгред, да би кућа била напредна потковица се изнад врата качи роговима нагоре, да „скупља срећу“).

Ковачница је била и место где су људи долазили да попију, и уједно да „рашчисте неке ствари“, где су младићи пролазили кроз својеврсну „иницијацију“. „У ковачници се пило, све време су избијале туче“, испричала је становница вологодског села Залесје. Ту је био забрањен приступ женама, и нарочито деци, између осталог и због тога што се ковачница налазила изван села (због опасности од избијања пожара).

Ковачу су као домаћину сакралног места приписиване загробне способности. Веровало се да ковач може да препозна вештицу, те да жене претворене у вештице ђаволи користе као коње. Становница Пошехоња рођена 1901. године испричала је следеће: „Дође неки човек да поткује коња. И поткова га, а ни хвала не рече, само се насмеја и отиде. Ковач каже: ’Не кујем коња, него женску ногу. Кад је отишао а није рекао хвала, значи да то није био човек“.