Уз извесне ограде Лава Толстоја заиста можемо назвати анархистом. Он није признавао никакве ауторитете и није их се бојао. Велики писац је отворено говорио о недостацима руских власти и цркве. Његове присталице су хапшене и протериване, његове књиге и чланци забрањивани („Кројцерова соната“, „Хришћанство и патриотизам“, „У чему је моја вера?“ и други).
Али самог писца се нико није усуђивао да дира. Тек крајем живота је искључен из цркве, али и то некако половично, јер анатема није званично проглашена. Имао је он, истина, утицајне заштитнике: пишчева тетка Александра, на пример, била је дворска дама царице Марије Фјодоровне, жене Александра III.
Током свог дугог живота Толстој је више пута на различити начин тумачио проблеме људске власти, државности, и њихов однос са моралношћу. Осуђивао је свако насиље и један од основних постулата његове позне филозофије било је „непротивљење злу насиљем“. У том смислу био је близак источњачким мислиоцима и таоизму. Овај његов принцип је притом инспирисао, на пример, Махатму Гандија, са којим се Толстој дописивао. Управо од Толстоја, према Гандијевим речима, он је преузео „сатјаграху“ – ненасилну грађанску непослушност, „пасиван отпор“.
Толстој је имао лоше мишљење о руским властима, али ни западне државе није видео у позитивнијем светлу. Читава историја Европе је по Толстоју била историја глупих и развратних владара „који су убијали, доводили до сиромаштва и пре свега морално упропаштавали свој народ“. Ма ко да се нађе на престолу, увек се понавља иста ствар: смрт и насиље над људима. И то се дешава чак и у свим „привидно слободним уставним државама и републикама“.
Ако би владари били добри и високоморални људи, могло би се оправдати потчињавање читавог народа њима. Међутим, по Толстојевом мишљењу, увек владају управо „најгори, ништавни, сурови и неморални, а пре свега, лажљиви људи“. Као да су све те особине неопходни предуслови власти.
У чланку „Једно је само потребно. О државној власти“ Толстој на исти ниво поставља и „развратника Хенрија VIII“ и „злотвора Кромвела“ и „лицемера Карла I”... Веома грубо писац се обрачунава и са руским царевима, називајући Ивана Грозног „душевним болесником“, Катарину II „Немицом несавесно-развратног понашања“, док је Николај II за њега, на пример, „малоумни хусарски официр“.
Читаву историју европских хришћанских народа од времена протестантске реформације Толстој доживљава као „непрекидни низ најужаснијих, бесмислено-сурових злочина, које су вршили владајући људи против својих и туђих народа и једни против других“.
Државу Толстој види као пљачкаша који човеку рођеном на његовој земљи одузима право да ту земљу користи. Човека приморава да плаћа чак и за право да се налази на земљи, па овај својим радом и новцем мора да плаћа данак за сам живот. Такву пљачку држава брани као своје свето право.
Насиље се на детету спроводи од самог рођења, када се оно крштава у општеприхваћеној религији или шаље у школу у којој учи да је власт његове земље најбоља, било да се ради о „власти руског цара или турског султана, или о енглеској власти са њиховим Чемберленом и колонијалном политиком, или, пак, власти Северноамеричких Држава са њиховим монополима и империјализмом.“
Тако Толстој закључује: „Делатност сваке власти је низ злочина“.
Човек који се у животу руководи идеалима разума и добра требало би логично да одустане од сваког насиља и да престане да га подржава. Али људи само мењају форму насиља. „Као што човек који носи бескористан терет, <...> пребацује овај терет с леђа на рамена, с рамена на бедра и опет на леђа, не успевајући да се досети да треба да учини само једну ствар - да га збаци са себе.“
Тако Толстој сматра да сваки облик државности треба просто да нестане. Али на који начин ће се онда одржавати ред? Писац је излаз видео у религији, у моралним вредностима, вери (било у Христа било у Буду) и човекољубљу. По његовом мишљењу, ако човек буде моралан, онда неће морати да примењује насиље, које сваки државни систем обично спроводи.
„Европски народи су прешли са нижег степена на виши, када су примили хришћанство, такође су прешли на виши степен развоја Арапи и Турци, када су постали мухамеданци, а народи Азије када су примили будизам, конфучијанство или таоизам“, пише он.
Притом Толстој схвата да је то у данашње доба немогуће и објашњава због чега. Он разлог види у томе што је међу народима хришћанског света религија ослабила, „ако не и потпуно нестала“, а управо она је главна покретачка снага народа.
Осим тога, савремена хришћанска вера Толстоју се чини привидном. Током више од хиљаду година она је у себе примила различите „бесмислице“ и више није пружала никакву базу за деловање „осим слепе вере и послушности оним лицима која себе називају црквом“. Савремена институција цркве заузима оно место које би требало да заузме истинска религија, она религија која би људима пружила објашњење смисла живота.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
