Зашто је Толстој сматрао да Русији нису потребне западњачке слободе?

Russia Beyond (Photo: Louvre Museum; Heritage Images/Getty Images)
Руском човеку су, по Толстојевом мишљењу, страни и за њега штетни слобода говора, вероисповести и љубави.

Руски мислиоци се већ више векова споре о томе да ли Русија треба да изабере европски пут развоја, да се, напротив, усредсреди на своју јединственост, или да се, пак, окрене азијским суседима и њиховим вредностима.

Лав Толстој са себи својственом оригиналношћу не припада ниједном од ових табора. Његово мишљење о томе да ли су Русији потребни Европа и њене вредности стоји изоловано.

Све европске државе су „привидно слободне“

Толстој је имао крајње критичан однос према руској стварности у којој је живео, жалећи се на „патријархално варварство, лоповлук и безакоње“ (писао је он у писму својој тетки Александри), који владају у његовој земљи. Истовремено је волео и високо ценио неке европске мислиоце.

Када је Толстоју било 15 година, први пут се упознао са делима француског мислиоца Жан-Жака Русоа и страствено ишчитао свих 12 томова његових сабраних дела. „Отац европске демократије“ оставио је огроман утисак на младића. Русо је супротстављао „природно стање“ човечанства грађанском друштву и сматрао да је узрок људске неједнакости приватна својина. Залагао се за владавину народа. Све ове идеје су дубоко продрле у свест младог Толстоја и фактички формирале основу његовог погледа на свет за читав даљи живот. Пет година пре смрти Толстој је записао: „Русо је био мој учитељ са 15 година. У мом животу била су два велика и позитивна утицаја: то су утицај Русоа и Јеванђеља“.

Жан-Жак Русо

Међутим, иако је Толстој имао тако добро мишљење о европском мислиоцу, стање савремене Европе оцењивао је негативно и сматрао да су западна друштва у још горем стању него Русија и да се зато на њих сигурно не треба угледати.

Толстој је по свој прилици у раној младости гајио извесне наде и илузије када се ради о европској стварности. Међутим, путовање у Европу, на које се упутио 1857. године како би проучио европске методе подучавања и образовни систем (Толстој је желео да отвори школу за сељачку децу на свом имању и околини), потпуно га је разочарало. У европским школама није нашао ништа ново и корисно за себе, а осим тога је био шокиран обичајима који су владали у Европи.

До дубине душе га је погодило јавно погубљење помоћу гиљотине, које је видео у Паризу (том приликом Толстој је такође посетио Италију и Швајцарску). Оваква погубљења у Француској тог времена била су уобичајен догађај и врста забаве која је привлачила огроман број гледалаца. Чак је и за „варварску“ Русију овакав јавни спектакл био потпуно незамислив (јавна погубљења укинута су давно пре пишчевог рођења). Толстоја је потресло то што је убиство човека претворено у представу, као и то што је убиство аутоматизовано и што га је обављала направа која је начињена специјално за ту сврху. Отуда је извео далекосежне закључке о духу европских држава.

Париз између 1880. и 1900.

Уједно је Толстоја непријатно изненадила „слободна љубав“, која је у европским друштвима важила као норма. Он пише да од 36 парова који су живели у пансиону у којем је одсео 19 њих нису били венчани. Оваква пишчева реакција није била лицемерна, јер је сам Толстој отворено признавао своју слабост на жене, читавог живота се борио против ове своје особине и сматрао да су „похотне жеље“ један од највећих људских грехова, који води ка свим осталим. Писац је сматрао да оваква „нормализација“ телесног греха од стране друштва намерно води народ у разврат. 

Грешка Русије

Утисак који је Толстој стекао о Европи, њеним вредностима и слободама још у младости са годинама је постајао све снажнији и радикалнији. „Људи у Европи и Америци се налазе у положају човека који је већ далеко зашао стазом која се у почетку чинила правом, али која га је, што се даље њоме кретао, све више удаљавала од циља, а он се плаши да призна своју грешку“, записао је он већ 1905. године у чланку „Велики грех“.

Француска карикатура из времена Кримског рата

Док Руси, сматрао је Толстој, и поред све своје рђавости, за разлику од западног човека, још нису скренули са свог зацртаног пута и могли би да наставе исправном стазом... Али веома га је бринуло то што уместо да настави својим путем Русија „у свему ропски подражава оно што се чини у Европи и Америци“. Толстој је сматрао да је то велика грешка.

Владари позивају руски народ да „прати у стопу изумируће и залутале европске и америчке народе и да се што пре исквари и одрекне своје сврхе како би био налик на Европљане“, записао је Толстој. 

Читава историја Европе је, по Толстоју, историја глупих и развратних владара, „који убијају, уништавају и, што је најважније, кваре свој народ“. У чланку „Једино што је потребно. О државној власти“ Толстој изједначава „развратника Хенрија VIII”, „зликовца Кромвела“ и „лицемера Карла I”... (Толстој притом није идеализовао ни руске цареве).

Писца је погађало то што се у Русији позива на увођење форми политичког живота какав постоји у Европи и Америци „који наводно обезбеђује слободу и добробит свих грађана“. По његовом мишљењу, Русија не треба да размишља „о слободи штампе, о верској толеранцији, о слободи удруживања, о таксама, условним казнама, о раздвајању цркве и државе“, како то чини Европа. И, што је најважније, Толстој сматра да Русија не треба од сељачке земље да постане пролетерска, јер је управо живот сељака на земљи Толстој сматрао најморалнијим и најправилнијим за сваки народ.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“