Казањска црква: Царско светилиште Санкт Петербурга

Почетком XX века руски хемичар и фотограф Сергеј Прокудин-Горски осмислио је комплексан процес фотографисања у боји који даје изузетно живописне фотографије са мноштвом детаља. Његова визија фотографије као едукативне и просветитељске форме посведочена је са посебном упечатљивошћу на његовим фотографијама архитектонских споменика са историјских локација широм Русије. Основни део колекције Прокудина-Горског ушао је у састав америчке Конгресне библиотеке.

Прокудин-Горски је у Америци такође развио бизнис производње разгледница у боји и илустрација у књигама. Његови штампани радови обухватају фотографије у боји – вероватно начињене 1907. године – једне од најпознатијих знаменитости Санкт Петербурга, цркве која је због тога што се налази поред Грибоједовљевог канала (некадашњи Катаринин канал), места убиства цара Александра II у марту 1881. године, позната као Храм Спаса на Крви (1883–1907).

Мада је Санкт Петербург чувен по својој грандиозној архитектури у барокном и неокласицистичком стилу, препознатљивој у комплексима као што је Зимски дворац, изглед града у једнакој мери дефинише ова импресивна црква саграђена у неоруском стилу.

У величанственом контрасту један од највећих неокласицистичких споменика у граду – Казањска црква или црква Богородице од Казања – удаљена је само два блока од истог канала.

Казањска икона Богородице           

Већ осамдесетих година XVIII века постојали су планови да се преуреди скромна црква Рођења Пресвете Богородице на Невском проспекту, место чувања чудотворне Казањске иконе Богородице. Ова икона, често копирана и један од највише поштованих приказа Богородице са Исусом, према предању је откривена после пожара 1579. године у којем је страдао део Казања.

Икона је добила на значају почетком XVII века, када се веровало да је одиграла значајну улогу у спасавању Русије после династичког хаоса Смутног доба. Зато је неодвојиво везана за династију Романов, основану 1613. године. Петар Велики је 1721. године једну од најстаријих копија иконе донео у нову престоницу Санкт Петербург.

Настанак ремек-дела архитектуре

Архитекта цркве Андреј Воронихин (1759-1814) рођен је у кметској породици на уралском имању грофа Александра Сергејевича Строганова, потомка једне од најбогатијих породица у Русији. Као упућени мецена уметности, Строганов је препознао Воронихиновљев таленат, довео га у Москву 1777. године, где му је дао слободу и обезбедио му архитектонско образовање.     

Цар Павле је 1799. године расписао конкурс за изградњу нове цркве која је требало да одражава величанственост Рима. Александар Строганов се нашао на челу комисије и Воронихин је изабран за архитекту. Мада су његове квалификације биле спорне, Строгановљево поверење се показало оправданим, како у погледу организације огромног процеса изградње, тако и у погледу величанствености самог дизајна. 

Казањска црква има облик латинског крста са коринтским пронаосима на западној, северној и јужној страни и полукружном апсидом на истоку. Рељефни фриз изнад апсиде приказује Улазак Христа у Јерусалим. Овенчана великим парапетом, црква је крунисана куполом изнад тамбура чији пиластри рефлектују низове стубова у доњем делу грађевине.

Позиција цркве на Невском проспекту захтевала је ингениозно решење. С обзиром да је главна оса катедрале (исток-запад) паралелна са Невским проспектом, архитекта је креирао величанствену северну фасаду која излази на проспект са полукружном колонадом. 

Према оригиналном плану иста таква колонада требало је да се нађе са јужне стране здања, али с обзиром на огромне трошкове није саграђена. Главни улаз са западне стране скривен је иза северне колонаде.

Лепота у детаљима

Зидови од цигле покривени су пудостским каменом, травертином из оближњег рудника Гатчина. Овај камен је лак за обраду, па је ова његова особина искоришћена у изради монументалних рељефа на библијске теме и скулптурних панела.

Спољни стубови и капители, поређани у низовима од по четири, такође су од пудестског камена, са различитим детаљима у граниту, кречњаку и мермеру. Бронза је коришћена у изради статуа, укључујући светог Владимира и Александра Невског.

Величанствени ентеријер организован је помоћу колонаде од 56 упарених коринтских стубова који дефинишу централни наос и бочне краке структуре. Стубови високи 10,7 метара начињени су од углачаног црвеног финског гранита са позлаћеним бронзаним капителима. Под је мозаик од камена претежно донетог са Урала.

Центар ентеријера је простор испод куполе. Унутрашњост тамбура у доњем делу садржи осликани фриз као имитацију скулптура са сценама из живота Христа и Богородице.

Национално светилиште

Када је 1811. године њена изградња завршена, Казањска црква је почела да се доживљава као национално светилиште. Ту су 1812. смештени у рату задобијени француски трофеји, а у јулу 1813. у цркви је сахрањен кнез Михаил Голенишчев-Кутузов, који је предводио руску војску у борбама против Наполеона. 

Казањска црква припада монументалном стилу класицизма чија је репрезентативна грађевина црква светог Петра у Риму. Са северном колонадом црква на величанствен начин интегрише архитектонску форму и јавни простор.

Коначно, Казањска црква маркира Невски проспект на месту на којем он прелази преко Грибоједовљевог (некада Катарининог) канала. Сингерова зграда, подигнута с друге стране проспекта 1902-1904. касније се прикључила овом задатку, као и црква Спаса на Крви. Ова два светилишта, саграђена у тако различитим стиловима и смештена у видокругу један од другог, одражавају бурну судбину династије Романов и читаве Русије.