Шиваће машине „Сингер“ појавиле су се у Русији шездесетих година XIX века. Увозиле су се из Немачке. Касније је код данашњег Волгограда основано постројење за њихово склапање, а 1897. године појавило се акционарско друштво „Мануфактурна компанија 'Сингер'“, које је убрзо у подмосковском Подољску саградило комплетну фабрику. Амерички власници компаније паралелно су се позабавили и отварањем канцеларије у Санкт Петербургу. У ту сврху почетком XX века компанија је купила плац на Невском проспекту.
Амбициозни планови подразумевали су изградњу својеврсног америчког небодера у руској престоници: седмоспратнице (према другим изворима – десетоспратнице) са ултрасавременом опремом. Међутим, идеја је напуштена, јер је у центру Петербурга због историјског значаја била забрањена изградња објеката виших од 23,5 метара.
Аутор пројекта био је архитекта Павле Сјузор, који је у граду подигао око стотину зграда са становима. Сарадња са Американцима није текла глатко. Наручилац је тражио да фасада подсећа на спољни изглед њујоршке канцеларије, док је Сјузор инсистирао на локалном еклектичном стилу, мешавини сецесије и класицизма. Осим тога, није желео да одустане од уметничког приступа.
Као резултат компромиса у главној улици престонице 1904. године се појавила петоспратница са атријумом, мансардом и стакленом куполом на углу. У изградњи су коришћене најнапредније технологије тог времена: зграда има гвоздени скелет; олуци су скривени унутар зидова; ваздух у просторијама био је прочишћен, загрејан и овлажњен; а кров се чистио од снега помоћу аутоматског парног система.
Фасада је обложена гранитом различитих нијанси и украшена кованим фигурама од бронзе. Унутра су уграђена три лифта. Зграда је такође добила скулптуру орла (рад скулптора Артемија Обера), на чијим грудима се налазио штит са звездама и пругама, асоцијација на америчку заставу.
Грађани су различито реаговали на ново здање. Нису ценили његов модеран изглед и називали су га „бочицом парфема“, па чак и „трулим зубом у вилици Невског проспекта“. Иритирало их је и нарушавање правила о висини. Наиме, стаклена купола са глобусом на углу постала је нова доминанта Невског проспекта.
Осим канцеларија компаније „Сингер“, у згради су се налазиле банке, осигуравајућа компанија „Њујорк“ и трговинска друштва. Тако да је то постао један од првих бизнис-центара у земљи.
Током Првог светског рата америчка фирма је почела да се асоцира са Немачком због немачког презимена њеног оснивача, чак је оптуживана за шпијунажу, мада се „Сингер“, осим основне делатности, бавио шивењем војних униформи за руску војску. Како би спречило нежељене асоцијације, руководство предузећа је 1917-1918. године приземље издавало америчком конзулату.
20. марта 1917. године амерички конзул Норт Виншип је послао телеграм државном секретару САД о револуционарним догађајима у Петрограду, истичући да се Сингерова зграда налазила у епицентру нереда.
„Током ова два дана борбе око конзулата биле су жестоке и неколико пута је изгледало да ништа неће спасти Сингерову зграду. Митраљези полиције су вероватно отварали ватру са високих положаја у овој згради, као и са суседних зграда, а револуционари су одговарали рафалима из својих пушака и машинки“.
Виншип се жалио да, упркос америчким симболима на згради и орлу на фасади, немачки назив фирме негативно утиче на јавно мњење.
„Морао сам да браним америчког орла на врху зграде, јер се сматра да је то немачки орао и гомила је хтела да га сруши док нисам на руском објаснио разлику између америчког и немачког орла“.
На крају је птица на Сингеровој згради умотана у америчку заставу, док је из ње вирио само кљун. Двадесетих година она је уклоњена са зграде.
Због немачке офанзиве на Петроград страна дипломатска представништва су 1918. године евакуисана из града. Представништво фирме остало је ипак на истом месту до 1922. године и након што је зграда национализована. Али је морала да је дели са совјетским организацијама, од издавачких кућа до комитета совјетске цензуре.
1919. године у приземљу и на првом спрату отворен је Дом књиге, пионир државне трговине књигама у граду. Ова велика књижара постоји и данас, а током протеклог века била је затворена само на три месеца током опсаде Лењинграда и неколико година због рестаурације.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
