Колико дуго се путовало од Москве до Санкт Петербурга кроз векове?

Kira Lisitskaya (Photo: Sergey Smirnov, Nekrasov, ImageBROKER/Global Look Press; Александр Вильф/Sputnik)
Сва је прилика да у Русији нема популарнијег путног правца од овог, иначе дужине 635 километара. Хајде, зато, да упоредимо колико је времена било потребно да се стигне из једне у другу руску престоницу кроз векове.

Руске железнице најавиле су да ће до краја 2027. године почети са радом брза пруга Санкт Петербург-Москва. Како је истакнуто, путовање ће трајати укупно 2,5 сати (два сата и петнаест минута без заустављања). Пројекат обећава апсолутни временски рекорд путовања од једне до друге руске престонице.

А колико је у прошлости требало времена да се стигне из града на Неви у стару престоницу?

На коњима

Петар Велики основао је Санкт Петербург 1703. године и ту пренео престоницу Русије. Иако је муњевити развој града пратио нагли раст броја становника, многе племићке породице остале су да живе у Москви, где су се налазили главни православни храмови и где су се крунисали и сахрањивали цареви. У наредним вековима путовање из Петербурга у Москву постаће неминовност.

Кибитка, литографија 19. век

У осамнаестом веку, путовање је у просеку трајало од четири и по до шест и више дана. Време проведено у путу много је зависило од временских услова. Најбрже се стизало зими када се практично клизало по леду и снегу. „Осамнаестовековни рекорд“ поставила је царица Јелисавета Петровна. У зимском кочији (на фотографији испод) она је 1742. године стигла на крунисање за само три дана (потеравши много коња). Путовала је са свитом само дању, а ноћу су се одмарали.

Кочија Јелисавете Петровне

Путовање непроходним разлоканим пролећним и зимским путевима одузимало је далеко више времена и енергије путницима. „Пуних шест дана вукао сам се потпуно неподношљивим путем и у Петербург стигао полумртав“, писао је Александар Пушкин у есеју „Путовање из Москве у Петербург“.

Пушкин на путу

Песник је путовао из једног у други град нешто више од двадесет пута, било кибитком, јефтином затвореном кочијом коју су вукли коњи (могли су да се мењају на поштанским станицама) или својом комфорном кочијом.

Прилично брзо могло се стићи на тројци која је достизала брзину од 45 до 50 километара на сат, међутим, нису сви путници имали новца за тај луксуз и чешће су се одлучивали за два или једног коња.

„Јавни превоз“ појавио се 1820. године. Дилижансе које су примале од четири до дванаест путника ишле су по реду вожње, а путовање је трајало око четири и по дана.

Такозвани „гладак пут“ који је спaјао два града изграђен је 1834. године, када је део поплочан каменом, а део покривен шљунком. Пушкин је одлучио да га тестира и стигао невероватно брзо, за четири дана.

Земљопоседник на путу, рад Николаја Сверчкова, 1855.

Прве пруге

Средином 19. века бележи се истински технички помак. Николај Први 1842. године потписао је указ о изградњи пруге Москва-Петербург. У Русији је тада већ била изграђена прва пруга која је спајала Петербург и Царско село. Редовна линија до Москве успостављена је 1851. године, а путовање је трајало 21 сат и 45 минута. После смрти цара Николаја Првог пруга је названа Николајевска, а у совјетско време је променила име у Октобарска, како се и данас зове.

Твер, железничка станица, почетак 20. века

Путовање између градова возом постало је изузетно модерно. Ни мало случајно Лав Толстој седамдесетих година деветнаестог века пише роман „Ана Карењина“ у коме железница представља важан елеменат приповедања.

У совјетско доба апсолутно је схваћена важност железнице, па је почело да се ради на скраћивању времена путовања.

Путнички возови двадесетих година прошлог века путовали су у просеку петнаест сати. Експериментални електрични воз успео је 1920. године да ово растојање пређе за 12 сати, а 1931. године у промет је пуштен први совјетски експрес воз „Краснаја стрела“ који је стизао за рекордних десет сати.

Шездесетих година акценат је био на електричном погону, и за разлику од парних локомотива електричне су достизале брзину од 130 километара на сат у поређењу са просечних седамдесет.

ER200

Брзи воз ЭР-200 стизао је 1984. године из Лењинграда у Москву за пет сати и двадесет минута, а затим за четири сата и 59 минута. Развијао је брзину од 200 километара на сат. Међутим, таквих композиција било је свега две и саобраћале су трипут недељно. Карте су биле врло скупе, па возови нису ни били у масовној употреби. Совјети су више волели да путују обичним возовима. Последње путовање ЭР-200 обавио је 2009. године препустивши своје место супер брзом „Сапсану“.

А како je данас?

Сапсан

Путовање авионом од Москве до Петербурга траје сат и по времена. Међутим, ако узмемо у обзир да до аеродрома треба и стићи, а онда и са аеродрома до одговарајуће локације и да треба доћи пре полетања, многи се одлучују за копнену солуцију. Варијанти је много, дневно саобраћа више од 30 возова.

„Брзи“ воз путује од седам до десет сати. Време путовања најчешће зависи од броја станица. Просечно време овековечено је у популарној песми Максима Леонидова „Од Питера до Москве“ 1995. године у којој се каже „само осам сати неспавaња од Питера до Москве“.

Данас тих осам сати иде рецимо совјетска „Краснаја стрела“. Постоји и неколико експрес возова. Примера ради, Невски експрес путује четири сата и четири минута. Брзи електрични воз „Ласточка“ стиже за пет и по до шест и по сати.

У овом тренутку путовање најбржим возом „Сапсан“ траје три сата и педесет минута.

Аутомобилом

Аутопут М11 Нева

Осим возова дуго се путовало и старим царским путем коњима, а затим и аутомобилима. Пут је 1958. године био комплетно асфалтиран и постао аутопут М10. Укупно 684 километара може се превалити за десет сати. Већи део пута пролази кроз насељена места у којима постоји ограничење брзине на 40 до 60 километара.

Ауто-пут М11 „Нева“ са наплатом путарине дужине 669 километара пуштен је у промет 2019. године. Просечна дужина путовања само овим путем је око од пет сати при брзини од 150 километара на сат. Истина, још увек се гради мања деоница пута на подручују Твера која ће пролазити кроз насељена места.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“