10 ремек-дела Василија Кандинског за која свако треба да зна

„Плави јахач“, 1903. година

Кандински (1866-1944) се са сликарском уметношћу упознао још у детињству: паралелно са класичном гимназијом у Одеси бавио се цртањем. Ти часови, како се присећао, „одводили су га ван реалности“. Већ тада је дечак покушао да пронађе необичне колористичке комбинације, јер „свака боја живи свој тајанствени живот“. Али ипак је изабрао професију... правника. Након што је са изванредним успехом завршио студије и почео да ради на Московском универзитету, 1896. године је посетио изложбу импресиониста, где је, између осталог, била изложена слика Клода Монеа „Стог сена“. У том тренутку „безнадежна љубав према сликарству“ је преовладала. Кандински је одбио место приват-доцента на Дерпстком универзитету и отишао за Минхен.

„Ахтирка. Црвена црква“, 1901-1903.

У Минхену је Кандински похађао сликарску школу Антона Ажбеа и Академију уметности. Чак је основао удружење „Фаланга“ и сопствену школу. Много је путовао по Европи, експериментисао са стиловима, покушавајући да пронађе сопствени језик. Одлазио је и у Москву, редовно посећујући своје рођаке Абрикосове у њиховом летњиковцу на подмосковском имању Ахтирка. Почетком XX века то имање је било једно од ретких комплетно уређених у стилу ампира. Ово имање многи сликари су посећивали како би радили у јединственом амбијенту. И Кандински је више пута насликао нека места на имању, као што су црква Ахтирске Богородице и вила Трубецких.

„Мурнау. Пејзаж са зеленом кућом“, 1909.

Своје експерименте је наставио у Швабији, а затим у граду Мурнау, где је такође насликао серију пејзажа. Године 1901. упознаје младу сликарку Габријелу Минтер. 1909. године они заједно купују кућу у граду Мурнау, где се баве стваралаштвом. Кандински је много пута насликао поглед на овај градић, постепено напуштајући предметност и све више показујући тежњу ка експресионизму.

Без назива (Први апстрактни акварел), 1910-1913.

Кандински није случајно говорио да свака боја живи свој тајанствени живот. Сматрао је да свака нијанса и облик могу да звуче као музика. За њега је палета боја била жив организам, нотни систем на којем се исписује симфонија боја и звукова. Желео је да се ослободи предметних облика и да на платну прикаже осећања и утиске. 1910. године Кандински је насликао акварел без сижеа, на којем преовлађују засићене жуте, зелене, црвене и црне нијансе. Било је то његово прво у потпуности апстрактно дело, којим је започела најбитнија фаза његовог стваралаштва.    

Композиција VII, 1913.

1911. године заједно са сликарем Францом Марком оснива удружење „Плави јахач“. Припадници овог покрета нису само стварали, него и експериментисали, откривајући асоцијативне особине боја, линија и композиција. Као резултат ових напора настала је књига „О духовном у уметности“, у којој је Кандински писао о томе да је „сликарство језик који путем форми, својствених само њему, нашој души говори о хлебу насушном“. Током рада на слици Кандински је следио своју имагинацију и све што се у њој појављивало преносио је на платно. Његова дела нису имала називе, она су била сложеније творевине које је називао композицијама. Огромно платно, димензија два пута три метра, из 1913. године буквално „преплављује“ посматрача. Нови свет сликарства, у којем одзвања музика сфера, оштрим потезима четкице изражава забринутост за свет који се мења и доживљај Апокалипсе.

„Москва. Црвени трг“, 1916.

Кад је почео Први светски рат, Кандински се враћа у Москву. Град је за њега био извор снаге. Кроз прозоре његовог атељеа пружао се поглед на Кремљ, што је уметник желео да пренесе на платно. Како би постигао одговарајуће нијансе, Кандински је у вечерњим часовима одлазио да проучава цркве Кремља из жељеног угла. Тако су на слици постепено ницали храмови, стамбене зграде, фабрички димњаци, птице које лете преко неба, дуга која се пресијава – читав градски оркестар.  

„Бели овал“, 1919.

После револуције Кандински је учествовао у оснивању Музеја ликовне културе. Предавао је сликарство и за студенте саставио специјални наставни план, у чијој основи је лежала анализа боја и облика. 1919. је насликао „Бели овал“, платно на којем је употребио принцип „слика на слици“, претварајући црну површину у позадину белог овала на којем су распоређени остали елементи композиције.  

Нису ипак сви авангардни сликари тог времена делили ставове Кандинског. Александар Родченко, Варвара Степанова и Љубов Попова су му замерали због ирационалности. Није све одговарало ни Кандинском. Он је, наиме, сматрао да је продирање идеологије у младу совјетску уметност негативна појава. 1921. године отишао је у Немачку, где је требало да организује одељење Руске академије уметничких наука. У Русију се више није вратио.

„Жуто-црвено-плаво“, 1925.

Када је себи обезбедио услове за живот и рад у Немачкој, прикључио се уметничкој школи „Баухаус“. Његов стваралачки приступ се изменио: уместо интуитивног сликарства почео је да ствара појединачне елементе повезујући их линеарним композицијама. Није експериментисао само у атељеу, него и у позоришту: у Фридрих-театру у граду Десау поставио је представу „Слике са изложбе“ на музику Мусоргског, при чему је сам креирао сценографију. 1932. године националсоцијалисти су након доласка на власт затворили „Баухаус“, чедо Валтера Гропијуса. Сликар са женом Нином Андрејевском одлази у Француску. У Немачкој су његови радови сврстани у „дегенеративну“ уметност.

„Несавитљиво и савијено“, 1935.

Крајем двадесетих година Кандински се упознао са Соломоном Гугенхајмом. Овај бизнисмен и колекционар је у Немачкој купио неколико његових слика, укључујући „Композицију VIII“. Њихов контакт се наставио и када је прешао у Француску. У насељу Неји на Сени Гугенхајм је 1936. године откупио композицију „Несавитљиво и савијено“, која је насликана уљем са примесом песка. Платно је отишло у Америку, где је прилично често излагано, али 1964. године Музеј Гугенхајм је продао 29 слика Кандинског европским музејима и приватним колекционарима. Отада се о слици „Несавитљиво и савијено“ ништа није чуло све док се 2016. године није појавила на аукцији у „Кристију“. Продата је за 23,3 милиона долара.

Композиција X, 1939.

Француска је сликара дочекала суздржано. Апстрактна уметност, наиме, није била на цени. Ипак, Кандински је наставио да експериментише са техникама и формама. Док је у Немачкој излагање његових слика забрањено и оне су уклањане из музеја, он је наставио да ствара у Француској. 1939. године насликао је једно од последњих дела – „Композицију X“. 1944. године одржао је последњу изложбу – у галерији L’Esquisse. Умро је у децембру исте године.