Двобоји су били уобичајена појава у Пушкиновом животу. Филолог Михаил Селезњов избројао је у песниковој биографији да је Пушкин 26 пута заказивао двобој или учествовао у њему, и то су само случаеви који су забележени у изворима. Зар је Пушкин био толико ратоборан?
„Врло млад човек, и врло мршав, онижег раста, коврџав, са арапским профилом, у фраку“ – тако је писац Иван Лажечњиков описао 20-годишњег Пушкина. Песник је дошао у кућу где је Лажечников делио стан са мајором Денисевичем, са којим се Пушкин „закачио“ у једном петербуршком позоришту. Александар Сергејевич није дошао сам. Довео је двојицу гардијских официра у својству секунданата.
А шта се догодило? Пушкин се, наиме, претходног дана у позоришту понашао помало изазивачки, па је мајор ставио примедбу младом цивилу. Денисевич је мислио да је у питању безобразни, али плашљиви племић. Међутим, преварио се. „Ви сте мени јуче ону придику држали у присуству многих слушалаца, а ја више нисам школарац, па сам дошао да ви и ја мало другачије поразговарамо“, рече Пушкин мајору. „Ја не могу да имам двобој са вама“, одговори му Денисевич. „Ви сте непознати младић, а ја сам виши официр“. Оба гардијска официра што су дошли са Пушкином праснуше у смех. „Ја сам руски племић, Пушкин. То ће посведочити моји сапутници, и зато вас неће бити срамота да имате са мном посла“, одговори песник.
Та свађа се завршила помирењем. Лажечњиков је схватио ко је младић, па је наговорио мајора да се извини. Из овог случаја се јасно види да Пушкин није трпео туђе презрење, које је могло бити изазвано његовом младошћу, цивилним оделом или ниским растом. Стога је често западао у сукобе који су се тада обично решавали двобојем. Овде ћемо описати само оне ситуације које су заиста довеле до двобоја. Прва се догодила отприлике у исто време када и свађа са Денисевичем.
Двобој са Вилхелмом Кихелбекером због епиграма (1819)
Legion Media
Пушкинов друг из Лицеја Вилхелм Кихелбекер био је врло импулсиван младић, и како је написао њихов друг из разреда Модест Корф, „цео лицеј му се стално и неуморно подсмевао“.
Познавалац Пушкинове биографије Петар Бартењев каже да је Кихелбекер често одлазио код познатог песника Василија Жуковског и досађивао му својим стиховима. Једном приликом је Жуковски позван на књижевно вече, али није дошао, објаснивши то овако: „Још претходног дана сам покварио желудац, а поврх тога је дошао и Кихелбекер, па сам остао код куће“. Пушкин је одмах саставио епиграм: „На ручку се преједох, // А Јаков врата не закључа. // Тако ми беше, драги моји, // И кихелбекерно и мучно!“ (Јаков је био слуга Василија Жуковског).
Нова реч „кихелбекерно“ је одмах постала хит у лицеју. Вилхелм је био љут као рис и тражио је двобој по сваку цену. Пушкинов друг Николај Маркевич је то касније овако описао: „Била је зима. Кихелбекер опали први и промаши. Пушкин одбаци пиштољ и хтеде да загрли пријатеља, али овај дивљачки повика: пуцај, пуцај! Пушкин га једва убеди да је немогуће опалити јер је сада цев пуна снега. Двобој је одложен, а њих двојица су се касније помирили“.
Двобој са непознатим (можда Риљејевом?) због сплеткарења Фјодора Толстоја (1819)
Public domain
У јануару 1819. године у Петербургу се пронео глас да је Пушкин ишибан у тајној канцеларији Министарства унутрашњих послова због стихова против власти. Ту „буву“ је пустио познати кавгаџија и хулиган гроф Фјодор Толстој. Не знајући ко је аутор сплетке, Пушкин изазва на двобој непознатог човека који је те гласине ширио. Претпоставља се да је то био његов друг Кондратиј Риљејев. О томе су сачуване само фрагментарне белешке: „Колале су приче да су га шибали у Тајној канцеларији, али то су глупости. Он је у Петербургу због тога имао двобој“, написао је Пушкинов пријатељ, пуковник Фјодор Лугињин.
Музеј Лава Толстоја
Александар Сергејевич је тек након седам година (1826) сазнао ко је смислио ту причу и озбиљно се припремао за двобој, јер је Фјодор Толстој био познат као одличан стрелац који је из многих двобоја изашао као победник. Срећом, помирили су се пре него што је дошло до двобоја. Касније је управо Толстој у Пушкиново име просио руку песникове супруге Наталије Гончарове.
Двобој са пуковником Семјоном Старовом због мазурке (1822)
Сукоб са пуковником Семјоном Старовом био је најозбиљнији Пушкинов двобој. До њега је дошло 5-6. јануара 1822. године у Кишињову, где је песник био упућен „на службу“, а заправо је на тај начин кажњен прогонством због епиграма које је писао против императора Александра.
ГИМ
Почело је тако што се Пушкин „закачио“ са једним официром око наручивања музике од оркестра који је свирао у сали за седнице, где се у слободно време окупљало цело племићко друштво Кишињова. Пушкин је наручио мазурку, али неки непознати млади официр приђе оркестру и нареди му да свира кадрил. Пушкин се насмеја и нареди оркестру да свира мазурку. Кад се плес завршио песнику приђе Семјон Старов, командант пука коме је припадао млади официр, и рече да је Пушкин увредио његовог официра и мора да се извини. Разговор је завршен изазивањем на двобој.
Двобој је заказан за следеће јутро у близини Кишињова. Пушкинов пријатељ Владимир Горчаков написао је касније: „Када су стигли на уговорено место ветар са снегом је био толико јак да се није могло добро нишанити. Обојица су испалила по једном, и обојица су промашила. Секунданти су их наговарали да се двобој одложи за неки други дан, али су противници хладнокрвно инсистирали да се пуца поново. Није се имало куд, пиштољи су поново напуњени, и поново су обојица промашила“. Двобој је одложен „за други пут“, али су се Пушкин и Старов већ сутрадан помирили.
Двобој са једним од браће Зубових због картања (1823)
Браћа Зубови, Александар и Кирил, припадали су једној од најутицајнијих фамилија у целој империји. Њихов стриц Платон Зубов био је последњи миљеник Катарине Велике, а отац им је учествовао у убиству Павла I. У лето 1823. године и један и други су у чину заставника прекомандовани у Кишињов, где су имали контакте са Пушкином. До свађе је дошло за карташким столом.
Sputnik
Петар Бартењев пише: „Једном приликом је Пушкин играо са једним од браће Зубових, који је био официр генералштаба. И приметио је да Зубов игра ’на сигурно’, па пошто је изгубио, веома равнодушно и са осмехом је причао другим карташима да се губитак у таквој игри не рачуна. То се прочуло, дошло је до сукоба и Зубов је изазвао Пушкина на двобој. Уговорено место је била такозвана ’малина’, тј. виноград изван Кишињова. Пушкина је било тешко уплашити. Он је по природи био храбар и трудио се да увек буде такав. Према сведочењима многих савременика, а међу њима и Владимира Горчакова, који се тада налазио у Кишињову, Пушкин је на двобој донео трешње и јео једну по једну док је противник нишанио и пуцао. Зубов је први опалио и промашио. ’Јесте ли сада задовољни?’, упита га Пушкин, очигледно не желећи да пуца, иако је он био на реду. Уместо да захтева узвратни пуцањ, Зубов се баци песнику у загрљај. ’Нема потребе за тим’, рече му Пушкин и напусти поприште“.
Управо је ову епизоду Александар Сергејевич неколико година касније пренео у своју причу „Пуцањ“: „Стајао је испред упереног пиштоља, вадио из капе зреле трешње, јео их и испљувавао коштице. И оне су се котрљале до мојих ногу. Његова равнодушност је у мени изазвала велики гнев“.
Двобој са Жоржем Дантесом за одбрану части своје супруге (1837)
Public Domain
Последњи двобој Александра Пушкина био је по њега смртоносан. Повод су биле гласине о Пушкиновој жени Наталији Гончаровој које је ширио Жорж Дантес, официр руске армије и Пушкинов зет. Дантес је, наиме, био ожењен Катарином Гончаровом, старијом сестром песникове жене. Иако су били у сродству, двобој није избегнут. И детаљно је описан у нашем посебном прилогу.
- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи