Студио „Сојуздетмуљтфиљм“, касније познат као „Сојузмуљтфиљм“, отворен је 1936. године, како се сматра, лично Стаљиновом одлуком. Прво седиште студија у Москви налазило се у реконструисаној цркви. (О историји студија детаљније прочитајте овде).
У почетку су се совјетски аниматори у техничком погледу угледали на легендарног Дизнија. Али убрзо су развили свој уметнички језик и велики број техничких иновација, стварајући анимиране филмове које је свет уважавао и волео и, што је најважније, које и данас са задовољством гледају и одрасли и деца.
Умиваоник оживљава и почиње да грди дечака зато што је увек прљав. Прети да ће позвати своје „војнике“ – сунђере за купање и сапуне - како би добро изрибале „мусаво неокупано прасенце“.
Совјетски цртани филмови су имали задатак да васпитају новог совјетског човека и усаде му праве вредности, учећи децу да се друже и да слушају родитеље, али и баналним стварима, као што је одржавање личне хигијене, која је важна за здравље.
„Мојдодир“ (у буквалном преводу „Пери док не направиш рупу“, односно „Пери да се све пуши“) из песме Корнеја Чуковског, а затим из екранизације Ивана Иванова-Вана, постао је прави баук за совјетску децу.
Чаробни коњ се често среће у руским бајкама. Он помаже Ивану-будалушки, најмлађем и најсрећнијем од тројице браће. Ауторска бајка Петра Јершова има за основу управо овај сиже. Иван-будалушка среће чаробног Коњића који уме да лети. Он помаже Ивану у свим његовим авантурама и чак му спасава живот.
Цртани филм Ивана Иванова-Вана допао се чак и Дизнију, а 1950. освојио је специјалну награду жирија у Кану. 1975. године редитељ је направио нову верзију цртаног филма, укључујући епизоде које се нису нашле у верзији из 1947. године.
Полазећи на далеко путовање преко мора, трговац пита ћерке шта којој да донесе. И док старије траже скупе поклоне, најмлађа Настењка тражи само црвени цвет. За време буре таласи трговчев брод однесу на необично острво, где у дворцу живи страшно чудовиште...
Редитељ Лав Атаманов је снимио руску варијанту „Лепотице и звери“ (према мотивима бајке „Црвени свет“ Сергеја Аксакова). Овај дугометражни филм требало је младог гледаоца да упозна не само са старом народном причом, него и да му дочара Стару Русију, приказујући вашар, тврђаву од белог камена и руске народне ношње.
Данас деца широм света обожавају Дизнијево „Залеђено краљевство“. А у СССР-у бајка Ханса Кристијана Андерсена екранизована је још педесетих година.
Дечак Кај и девојчица Херда живе у суседству и друже се. Бака им прича причу о злој Снежној краљици, али подругљиви Кај јој каже да ће је, ако је сретне, ставити на пећ како би се истопила. Снежна краљица одлучује да га научи памети и разбија чаробно огледало чије крхотине падају Кају у око и срце, па он постаје безосећајан и зао. Убрзо Снежна краљица односи Каја на санкама у свој северни дворац, а храбра Герда полази на пут да га спасе, притом савлађујући невероватне препреке.
Совјетски дечак доспева у Тридевето царство – чаробни свет у којем среће јунаке из различитих руских бајки, чији се заплети преплићу. Он ништа не уме сам да уради и зато тражи помоћ од златне рибице, од двојице браће из ковчега, од столњака који се сам поставља. Василиса Премудра му притом објашњава задатке из совјетског уџбеника математике.
Комедија Бориса Степана Поклонцева требало је деци да покаже како је важно учити и бити самосталан. А такође их притом упознаје са руским народним бајкама.
Шведски дечак среће необичног човека са пропелером који је веома несташан. Они постају другари, али дечак добија грдњу за све Карлсонове несташлуке. Ипак, пријатељ дечака не напушта у невољи, иако његови родитељи не верују да Карлсон постоји.
Изузетно популаран цртани филм допринео је томе да шведска списатељица Астрид Линдгред постане омиљена међу совјетском децом. Редитељ Борис Степанцев је свету даривао симпатичног Карлсона који лети на мотору и једе слатко са својим другом дечаком.
Узгред, Карлсону глас даје глумац Василиј Ливанов, најпознатији по улози Шерлока Холмса осамдесетих година, за коју је добио орден Британске империје. Он је свој глас позајмио и крокодилу Гени, као и многим другим култним јунацима совјетских цртаних филмова.
Сви знају причу о Вини Пуу, добродушном плишаном медведићу из чувене бајке Алана Милна. На руском језику прича је објављена у слободној преради Бориса Заходера. И на основу ње је снимљен совјетски цртани филм који је стекао невероватну популарност и који ни по чему не заостаје за чувеном Дизнијевом екранизацијом.
У цртаном филму Фјодора Хитрука нема ни тигра, ни кенгура, ни самог Кристофера Робина, али ту је оригинални, непоновљиви Вини Пу, коме је глас дао глумац Јевгениј Леонов. О Винијевим догодовштинама и његовом дирљивом пријатељству са прасенцетом Пјатачком снимљена су три серијала: „Вини Пу“ (1969), „Вини Пу иде у госте“ (1971) и „Вини Пу и дан пун брига“ (1972). Као и многи други совјетски цртани филмови, реченице из „Вини Пуа“ су постале популарни цитати, док песме из цртаћа зна свако дете.
Крокодил Гена ради у зоолошком врту као... крокодил. А увече седи сам код куће. Зато одлучује да пронађе другове. У кутији поморанџи проналази непознато биће са великим ушима по имену Чебурашка. Они почињу да се друже и заједно се боре против безобразлука старице Шапокљак.
Причу о Чебурашки и Гени из књиге Едуарда Успенског „Крокодил Гена и његови другари“ у анимирани филм је преточио Роман Качанов. Укупно су снимљена четири филма: „Крокодил Гена“ (1969), „Чебурашка“ (1971), „Шапокљак“ (1974) и „Чебурашка иде у школу“ (1983).
Ови јунаци су стекли велику популарност и заживели у масовној култури. Није случајно што је филм „Чебурашка“ (2022), који користи омиљени лик, постао најгледанији у целој историји руске кинематографије са 850 милиона гледалаца. Такође, ушато створење се допало и гледаоцима из Јапана, где су чак снимљени римејци: дугометражни филм и телевизијска серија.
Наизглед се ради о једноставној причи у којој јежић иде у госте код медведића, али се изгуби у магли и доспе у чаробни свет. Међутим, Јуриј Норштејн је књижевну основу Сергеја Козлова преточио у цртани филм који је проглашен за најбољи на целом свету и који је добио награде на више филмских фестивала.
Јунаци говоре врло мало и њихови дијалози су једноставни, као за најмлађу децу, али филозофски подтекст је тако снажан да се сматра да је ово цртани за одрасле.
Норштејн користи сопствени ауторски поступак како би постигао уметничку убедљивост: снимање кроз вишеслојна стакла. Помоћу ове технике постигнут је ефекат магле, као и тродимензионални ефекат.
Чика Фјодор је дечак који је изузетно самосталан и паметан. Он упознаје мачка луталицу по имену Матроскин и доноси га кући, али родитељи нису за прикључивање новог члана породице. Тада Чика Фјодор и мачак Матроскин оставе родитељима цедуљу и одлазе у село Простоквашино. Ту се упознају са псом Шариком и заједно усељавају у празну кућу, где воде домаћинство.
Цртани филм по мотивима романа Едуарда Успенског „Чика Фјодор, пас и мачак“ дао је многе познате фразе у свакодневном говору, а глас мачка Матроскина у извођењу чувеног глумца Олега Табакова постао је посебно омиљен.
Дело редитеља Владимира Попова постало је толико популарно да су затим снимљене још две серије „Распуст у Простоквашину“ (1980) и „Зима у Простоквашину“ (1984). У наше време је планирано снимање читавог серијала о Чика Фјодору, али због правног конфликта изашла је само једна епизода – „Простоквашино“ (2018).
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
