Како је изгледао први совјетски филм у боји?

„Оклопњача Потемкин“ из 1925. године био је први филм у којем је приказано нешто што није било у црно-белим нијансама. Била је то јарко црвена застава коју је редитељ Сергеј Ејзенштајн лично обојио четкицом на филмској траци. А први дугометражни совјетски филм у потпуности снимљен у колору приказан је у совјетским биоскопима тек 11 година касније. Био је то филм „Груња Корнакова“ Николаја Ека, филм о побуни радница у Русији у доба пре револуције.

Пружање отпора тањирима

Николај Ек је био ученик Всеволода Мејерхољда, совјетског иноватора на пољу драматургије, али је касније позоришну сцену заменио филмским сетом. Након што је 1931. године снимио „Путовање у живот“, први совјетски звучни филм, он је добио на угледу и стекао репутацију највећег експериментатора на филму (о томе како је овај филм ноћу приказан Стаљину како би се избегла цензура прочитајте овде). Пет година касније Ек је поново отворио нове перспективе, снимивши први филм у боји. Он је премијерно приказан 11. јуна 1936. године у биоскопу „Художествени“ у Москви. 

Према заплету филма, у подметнутом пожару у једном од постројења фабрике порцелана у пламену страда отац Груње Корнакове, једне од радница фабрике. Груња сазнаје да је пожар намерно изазвао власник фабрике који је за то хтео да оптужи раднике и да од њих узме много новца као надокнаду.

Девојка подстиче раднице на револуционарну борбу... У једној сцени раднице буквално засипају полицајце порцеланским тањирима, не обраћајући пажњу на пуцњеве (на снимању ове сцене разбијено је око хиљаду и по тањира!).

Филм је сниман у правој фабрици порцелана у селу Кузњецово у Тверској области. Главну улогу фабричке раднице Груње тумачила је Валентина Ивашова, редитељева супруга, а раднице су глумили натуршчици, праве раднице из фабрике.

„Одстрањени“ редитељ

Снимање филма у боји у то доба је био врло напоран посао. Како би савладао технологију, Николај Ек је пре снимања „Груње“ чак снимио краткометражни наставни филм „Карневал боја“, у којем је експериментисао са бојама на екрану.

Даља судбина редитеља била је прилично несрећна. После „Груње Корнакове“ он је 1939. године успео да сними још један филм у боји, а након тога је пао у немилост. Његов учитељ Всеволод Мејерхољд је, наиме, проглашен за „народног непријатеља“, а Николај Ек је одбио да сведочи против њега. Због тога више није могао да се бави филмом. Истина, званично се наводио другачији разлог: неуспех планова за снимање филма о чехословачком отпору, „неодређеност“ и „низак идејни ниво снимљеног материјала“.

Његов повратак редитељском послу уследио је тек у доба „отопљавања“, после Стаљинове смрти. Али осим наставних радова Ек се више није бавио снимањем филмова, него је режирао позоришне представе. Ипак, у историји совјетског филма је запамћен као двоструки иноватор: човек који је снимио први звучни филм и први филм у боји.