Како је Василиј Верешчагин приказивао рат и зашто није прихваћен у својој отаџбини?

Гомиле лобања, тријумф непријатељске војске, одсечене главе руских војника – тако је рат и његове последице документовао на сликарском платну и цртежима „Туркестанске серије“ Василиј Верешчагин и тиме шокирао савременике. Од страхота које избијају из његовог платна и данас подилази језа. Где и како је уметник тражио своје мотиве?

Од војника до сликара, па опет до војника

Василиј Верешчагин је рођен 1842. године у руској племићкој породици. Родитељи су сматрали да је војна каријера најбољи избор за њиховог сина. Дечак је рано показао љубав према цртању, али о његовом слању на Академију уметности није могло бити ни говора. „Срамота“, записао је уметник у мемоарима речи својих родитеља при помињању академије.

Упркос свему, смели и својеглави младић је као дипломац Морнаричког кадетског корпуса у Санкт Петербургу ипак уписао Академију уметности. Након три године одлази у Париз где сликарство студира код Жан-Леона Жерома. А на крају студија га чека неочекивана понуда у отаџбини...

Позив генерал-губернатора

Први генерал-губернатор Туркестана, Константин Петрович фон Кауфман, позива 25-годишњег Верешчагина да га прати на његово имање у својству „дворског“ сликара. Како је касније Верешчагин описао, отишао је тамо да види право лице и наличје рата. „Замишљао сам... да је рат нека врста параде, са музиком и султанима у лепршавим одеждама. Са заставама и грмљавином топова, са коњима у галопу, великом помпом и незнатном опасношћу, и наравно, ради атмосфере, са неколицином рањених војника на самрти...“ Међутим, оно што га је чекало у Туркестану заувек је преокренуло Верешчагинову свест и став према рату.

Након доласка проучавао је живот и обичаје локалног становништва, сликао пејзаже, портрете и жанровске сцене. Кад је руска војска заузела Самарканд, упутио се тамо у склопу малог гарнизона. Због изненадне опсаде тврђаве и побуне мештана био је приморан да одложи кичице и лати се оружја, те да први пут у животу „осети мирис барута“. Одликован је Орденом за одбрану, а касније је учествовао и у другим биткама током овог и свог следећег путовања у Туркестан.

За три године војних похода и путовања по Азији Верешчагин је направио неколико стотина цртежа и скица. Сви су они постали основа грандиозне „Туркестанске серије“, коју је сликар започео након одласка у Минхен 1871. године. На њој је радио више од три године и приказао је рат без улепшавања. Овако је описао своја осећања у току рада: „Оно што сликам ја примам превише к срцу; оплакујем (буквално) бол сваког рањеног и убијеног“.

Одважност уметника високо је оцењена у Европи, али је наишла на осуду у његовој отаџбини.

Изложбе серија

Туркестанска серија обухвата 13 слика, 81 скицу и 133 цртежа. Сви радови су заједно први пут представљени 1873. године у Лондону. Публика и критичари су ову изложбу срдачно дочекали. Наредне године је изложба пресељена у Санкт Петербург, где је дочекана са запањујућим неразумевањем уметникових антиратних порука.

Јавност је очекивала да види тријумфалног руског војника како победнички маршира степама Туркестана, а уместо тога је добила страшну истину са шокантним детаљима. Као, на пример, главе руских војника набијене на колац на слици „Тријумф“, или рад-упозорење „Апотеоза рата“ са пирамидом од људских лобања и примедбом уметника: „Посвећено свим великим освајачима – прошлим, садашњим и будућим“.

Против Верешчагина је покренута велика хајка. Називали су га издајником Отаџбине и оптуживали за симпатије према непријатељу. Незадовољство је изразио и Александар II, а академик Н. Л. Тјутрјумов је чак оптужио Верешчагина да је он урадио само почетне скице, док је саме слике израдило неко удружење уметника у Минхену. Увређени Верешчагин је у знак протеста исекао и спалио три слике из серије: „Пред градским зидинама. Продрли су“, „Опкољени смо – за петама су нам...“ и „Остављени“.

Међутим, виртуозни мајстор сликарства имао је и масу обожавалаца. Било је оних који су желели да купе појединачна дела из серије у Санкт Петербургу, али је Верешчагин инсистирао да она буде продата у целини. Тако је и било – продата је колекционару Павлу Третјакову, који ју је исте године показао московској публици. Захваљујући њему данас су сва дела из серије доступна посетиоцима Третјаковске галерије у Москви.