Александар Борисов, први уметник који је насликао Крајњи Север Русије
„Крајњи Север са његовом мрачном, али моћном и тајанственом природом, са његовим вечитим ледом и скоро непрекидном тамом, одувек ме је привлачио“, записао је у својој књизи „У земљи хладноће и смрти“ Алексадар Борисов. Од детињства је сањао да оде тамо и није могао ни да замисли да ће га страст према Северу прославити као сликара.
Сликар који није чуо за сликарство
Борисов је рођен на Руском Северу недалеко од Вологде у сиромашној сељачкој породици. У његовом родном селу није било ни школе, а описменио се помоћу псалтира код комшије. Дечак тада није ни чуо за сликарство, видео је само иконе. Тек када су мајстори дошли да осликају локалну цркву, Борисов је први пут видео фреске. То што је видео дубоко га је потресло и он се буквално „заразио“ цртањем. Набавио је дечју књигу и почео да прецртава илустрације.
Када је сликар напунио 18 година, с мајком је отишао на ходочашће у Соловецки манастир, а затим одбио да га напусти. Борисов је све то унапред смислио, од почетка не планирајући да се врати кући. Његова намера је била да се упише у школу иконописа при манастиру. Када је примљен у ову школу, почео је пут Борисова као уметника. Захваљујући испољеном таленту, шест месеци касније је отишао у Петербург, а 1895. године уписао се на Академију уметности, најпрестижнију сликарску школу у Руској Империји. Тамо је учио код чувених руских сликара Ивана Шишкина и Архипа Куинџија.
Живот у престоници и могућност да студира сликарство нису, међутим, изменили страсну љубав Борисова према Северу. Одрастао је у суровим северним крајевима, али он их је видео као већ измењене од стране човека (руски Помори су неколико векова живели на обалама Белог и Баренцовог мора). Њега је, пак, привлачио север у који људска нога није крочила.
Тако је 1896. године Борисов први пут посетио Крајњи Север, отишавши на архипелаг Нова Земља. Слике које је донео са тог путовања привукле су пажњу чувеног колекционара Павла Третјакова. Оснивач московске Третјаковске галерије откупио је сва дела која је овај насликао на том путовању.
Смртно опасна експедиција
Када је завршио Академију уметности, почео је редовно да посећује Север и 1897. године организовао је сопствену експедицију на Нову Земљу. Ради тога је на Архангељском бродоградилишту наручио брод „Машта“, изнајмио још неколико бродова за превоз свега што му је било потребно и у своју посаду узео зоолога, хемичара и помоћне раднике.
Сам Борисов је касније записао да је на том путовању желео да створи што више дела како би „друштво упознао са далеком периферијом нашег света и дао истиниту слику тајанственог света у који још није крочила нога уметника.“
Посада је саградила кућу на Новој Земљи и, обезбедивши место за презимљавање, кренула даље на Крајњи Север. Екипа је желела да истражи острва Карског мора и да „оде далеко на Север колико је год то могуће“. Али није све ишло по плану.
Експедиција се замало није завршила погибијом читаве посаде. „Машта“ се заглавила у леду и морали су да је напусте. Путници су били приморани много дана да проведу идући преко леда. Најпре су ствари и храну на санкама вукли пси, али када је лед постао танак, они су пропали кроз њега заједно са својим теретом. Касније се санта на којој се посада налазила распала и раздвојила путнике. Струја их је однела далеко једног од другог, али неким чудом су се поново нашли заједно. До тог тренутка сви су већ изгубили наду да ће преживети и Борисов је одлучио да спасе чланове посаде који су имали породице. Рекао им је да узму једини чамац који им је остао и сами отплове до Нове Земље. Оштећени чамац не би могао да понесе целу посаду. Али његови сапутници су то одбили и посада је наставила пут у пуном саставу. „Треба ходати, али како ходати када се ноге једва вуку? Седиш, заваливши се у снег, и не желиш ни да говориш, ни да гледаш другима у очи. Сви мисле само о смрти. Када увече заспиш, не надаш се да ћеш поново угледати зору“, описао је Борисов ово страшно путовање. Њега је ситуација мучила више него остале, јер је он био на челу експедиције и сматрао је себе кривим, али управо ова одговорност му је давала снаге.
Спасење је стигло одакле му се нису надали. Борисов је убрзо приметио јурте Ненаца. Они су спасли посаду од смрти у леду.
Као код куће међу Ненцима
Наредна Борисовљева експедиција протекла је без толико драме, између осталог и захваљујући пријатељству са Ненцима. Локални старешина је сликару дао потврду који му дозвољава да без проблема путује по крајевима где живе Ненци без страха по свој живот. Али овај документ му није затребао, јер га је локални народ оберучке прихватио. Борисов је, као и они, спавао у јами у снегу, пио крв ирваса, јео сирово месо и ишао у лов. Своје утиске о животу међу Ненцима Борисов је изложио у својој књизи „Код самоједа. Од Пинеге до Карског мора“. Сликар се толико прилагодио окружењу да су му Ненци чак дозволили да посети њихова света места. Он је био први путник који је посетио ненецке идоле на острву Вајгич.
Почетком XX века Борисов је отпутовао у Европу, где је приредио неколико изложби. Осим слика донео је фотографије начињене током експедиције. Изложба је одржана у Немачкој, Аустрији и САД. У Америци се сликар чак срео са председником Теодором Рузвелтом.
После револуције и доласка бољшевика на власт Борисов је изгубио атеље. Највероватније се то догодило због лоших односа са Игором Грабарем, утицајним сликарем Совјетског Савеза и чланом комисије за културу. Такође је затворена просторија у Третјаковској галерији посвећена делима Борисова.
Тек деведесетих година почела је обнова сећања на сликара. Данас се његови радови могу видети у Третјаковској галерији, а Борисовљево имање у Красноборску (Архангељска област) 2001. године је постало музеј.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу