Седам ремек-дела Бориса Григорјева која вреди видети

Борис Григорјев је рођен у Москви, а школовао се и започео каријеру на Академији уметности у Петербургу. Један од истакнутих колекционара у престоници у то време био је Александар Коровин, власник текстилних продавница, велики познавалац уметности, особа одличног укуса. Он је међу првима почео да купује радове Григорјева и узима часове цртања код уметника са којим се убрзо спријатељио. Значајно место у кући великог естете Коровина заузимао је портрет Всоволода Мејерхољда, рад Григорјеа. Највероватније да се у кући налазио и овај пано из Третјаковке, са именом колекционара.

Цвеће. Декоративни пано, 1916.

Борис Григорьев/Государственная Третьяковская галерея

Григорјев је почео да путује у иностранству још током школовања. Прво је посетио рођаке са мајчине стране у Швајцарској (био је ванбрачно дете Кларе фон Линденберг и банкара Дмитрија Григорјева, очева породица прихватила га је када је имао четири године). У Париз је отишао као врло млад 1913. године, и тамо четири месеца похађао приватну академију La Grande Chaumiere, упијао утиске и припремао се за слику конкурс Академије уметности. Тамо је започео неколико циклуса на којима су приказане сцене из свакодневице париских певачица, плесачица, циркуских уметница и проститутки. Касније су сви уврштени у циклус „Интимност“ и истоимену књигу, издату 1918. године. Слика „Улица плавуша“ са париском куртизаном у првом плану налазила се на првој страни у књизи.

Улица плавуша, 1917.

Борис Григорьев/Научно-исследовательский музей при Российской академии художеств

У периоду од 1916. до 1918. године, уочи и после револуције која је животе многих људи, укључујући и самог Григорјева, оштро поделила на „пре“ и „после“, уметник ради на сликама и цртежима из циклуса „Расеја“. Радови су показани на изложбама у Петрограду и Москви и укључени у истоимени албум, издат 1918. године. На тим платнима Григорјев је сликао сељаке у северном делу Русије, а то како су приказани властима се ни мало није допало, па је готово до распада СССР-а албум био забрањен. Григорјев је са породицом напустио Совјетски Савез 1919. године и рад на циклусу завршио тек у емиграцији где се појавило још једно проширено издање албума „Расеја“. Циклус је постао један од најважнијих у маестровом стваралаштву.

Село, 1918.

Борис Григорьев/Государственный Русский музей

У иностранству се Григорјев лепо снашао. Може се рећи да нико од сународника није био тако популаран и није тако често излагао, као он. Уметник је писао: „Ја сам данас највећи мајстор на свету. Не извињавам се због ове реченице. Свако треба сам да зна ко је, иначе неће знати шта да треба да ради“. Огромно платно „Лица Русије“ насликано је у тренутку преласка из Берлина у Париз и толико је било важно за самог уметника да се од њега никада није раздвајао, осим на изложбама у Паризу и Њујорку.

Лица Русије, 1921.

Борис Григорьев/Государственный комплекс «Дворец конгрессов»

Многи угледни људи руске културе с почетка 20. века сањали су да позирају Григорјеву. Он је имао читаву галерију популарних савременика. Песници Сергеј Јесењин и Велимир Хлебњиков, сликари Иља Рјепин и Николај Рерих, режисер Всеволод Мејерхољд и оперски певач Фјодор Шаљапин само су неки од његових модела. Григорјев је радио по моделу пажљиво региструјући лице, покрет, боју. Портрете је дорађивао касније, без модела, истичући важност утисака, „који могу да ураде више, него рад по моделу“, како је говорио. На портрету Горког на платну су се поред писца који му је позирао на Каприју нашли и јунаци његове драме „На дну“.

Портрет Максима Горког, 1926.

Борис Григорьев/Музей А.М.Горького ИМЛИ РАН

Григорјев није живео у оскудици и могао је да купи кућу на Азурној обали у Француској. Вила је добила име „Борисела“ по именима власника, Бориса и Еле. Међутим, није се одмах уселио, јер је 1928. добио понуду да постане професор на Академији уметности у Сантјагу. Прихватио је и мада му тамо каријера није цветала, Григорјев је успео да приреди изложбу у Аргентини и обиђе Латинску Америку, насликавши више радова по мотивима тог путовања. Тамо се нашао још једном, крајем тридесетих година, када је дошао из Сједињених Држава.

Анди, 1929-1929

Борис Григорьев/Приватна колекција

Слика „Ревизор“ као и циклус илустрација за роман „Браћа Карамазови“ спада у радове које публика у Русији никада раније није видела. Набавио их је у иностранству за свој фонд „Веза времена“ познати руски бизнисмен Виктор Векселберг. То је последњи уметников рад настао непосредно пред смрт, својеврсни резиме стваралаштва у домену илустрације, започетог још у време школовања када је по наруџбини издавача Александра Бурцева направио илустрације за руске класике. Слика је уврштена у циклус „Лица Русије“, који је својеврсни наставак „Расеје“.

Ревизор, 1935.

Борис Григорьев/Культурно-исторический фонд «Связь времен»

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!