Шта се догађа на чувеној слици Флавицког „Принцеза Тараканова“?

Зашто ова жена стоји у поплављеној соби и зашто не побегне? Они који запажају детаље, уочиће миша који се пење уз њен кревет, затим воду која је стигла до постеље и још воде која улази кроз прозор, као и решетке на прозору.

„Принцеза Тараканова“ Константина Флавицког, 1864.

Третјаковска галерија

Приказана жена је Јелисавета Владимирска, односно принцеза Тараканова, једна од најпознатијих авантуристкиња у Русији и самозвана престолонаследница. Умрла је у тамници Петропавловске тврђаве... мада не овако драматично. Али, почнимо од почетка.

Ко је била принцеза Тараканова?

Мада се царица Јелисавета Петровна (ћерка Петра Великог) није званично удавала и није имала деце, сматрало се да се тајно венчала са својим миљеником Алексејем Разумовским (више сазнајте овде). А према легенди, они су имали и ћерку. Међутим, за то не постоје историјски докази.

Портрет царице Јелисавете Петровне и њеног миљеника грофа Алексеја Разумовског

Јавно власништво

После Јелисавете на престо је дошао њен нећак Петар III, али после његове мистериозне смрти власт је преузела његова жена Катарина Велика. Током њене владавине било је више случајева када су појединци преузимали идентитет Петра II, тврдећи да су неким чудом преживели државни преврат. Најпознатији међу њима био је Јемељан Пугачов, који је предводио чувени Пугачовљев устанак, познат и као „сељачки рат 1773-1775. године“. 

Још једна особа која је тражила прилику да се домогне руског престола била је Јелисавета Владимирска. Она је тврдила да је тајна ћерка царице Јелисавете и тако законита престолонаследница.

У потрази са спонзорима и подршком у Европи

Она је себе заправо називала Јелисаветом и није користила презиме Тараканова, које је доста подсмешљиво („таракан“ на руском значи бубашваба и било би врло необично да жена племенитог рода носи такво презиме). Ово презиме јој је наденуо француски дипломата и писац Жан Анри Кастера, који причу о њој спомиње у књизи о Катарини Великој.

Наводни портрет Тараканове у барељефу

Јавно власништво

Највероватније је Тараканова различитим људима причала различите приче о свом пореклу, па се и данас не зна која од њих је истинита. Говорила је неколико језика (али не руски) и имала углађено понашање. Највероватније је потицала из Европе (претпоставља се да је била Францускиња, Немица или Италијанка).

Јелисавета је увек била у потрази за новцем и путовала је по Европи бежећи од својих поверилаца. Једном је пустила глас да је у Русији очекује велико наследство. Претерала је са коцкањем, при чему су је двојица племића високог рода (гроф Филип Фердинанд Лимбург-Стирум и пољски принц Карол Станислав Радзивиљ) довели готово до просјачког штапа.

Претенденткиња на руски престо

1774. године пустила је гласине о томе да је она тајна ћерка царице Јелисавете и да има право на руски престо. Тараканова је почела да прикупља подршку у Европи, говорећи да у Русији има много симпатизера (што није било тачно). Чак је планирала да се обрати пруском краљу Фредерику и пољском краљу Станиславу Поњатовском како би их придобила на своју страну, али то се није остварило.

Тараканова је почела да шаље људе по Европи који су у писменом и усменом облику прокламовали да она жели да постане руска царица уз подршку Пугачова. Један такав манифест доспео је у руке Алексеја Орлова, руског грофа и миљеника Катарине Велике, који је у то време био командант руске морнарице у Европи. 

Гроф Алексеј Орлов

Третјаковска галерија

Орлов је Катарину Велику обавестио о појави самозванке и уз царичино одобрење преузео на себе задатак да Тараканову доведе у Русију. Орлов је Тараканову убедио да је подржава у њеним намерама (па чак и да је воли и да жели њоме да се ожени), како би је укрцао на брод за Русију.

Ухваћена на превару

Орлов је лажну принцезу позвао у Ливорно у Италији да јој покаже руску флоту којом је командовао. Морнари су одглумили сцену дубоког поштовања и свечаног дочека на једном од бродова... где је лажна принцеза одмах ухапшена. У почетку није схватила да је Орлов умешан у ова дешавања и наставила је да му шаље љубавна писма, тражећи од њега помоћ.

У Петербургу је одмах затворена у Петропавловску тврђаву, која је била намењена за политичке осуђенике. Током истраге и саслушања држала се приче о свом царском пореклу и чак је тражила да види Катарину Велику.

Тараканова је последње дане провела у подруму куће команданта Петропавловске тврђаве

Schneebesen (CC BY-SA 3.0)

Иследници су покушали да открију њен прави идентитет и чак јој понудили помиловање ако призна кривицу. Али Тараканова никада није разоткрила своје право порекло и умрла је у децембру 1775. године.

Слика Флавициког

Мада су са државне тачке гледишта самозванци као што је Тараканова третирани као обични криминалци, њихове личности су често биле предмет интересовања уметника, који су према њима показивали саосећање, па чак и симпатију. Александар Пушкин је о Пугачову писао у свом роману „Капетанова кћи“, док је Тараканова овековечена на слици Константина Флавицког.

Константин Флавицки: Глава принцезе Тараканове (студија за слику)

Руски музеј

У стварности Тараканова је умрла од туберкулозе, али временом су се појавиле бројне легенде о њеној смрти. Једна од њих је инспирисала Флавицког. Према тој верзији, лажна принцеза је умрла у подрумској ћелији током велике поплаве (поплава се заиста догодила, али две године након њене смрти). Занимљиво је да је сам сликар такође умро од туберкулозе са само 36 година.

Слика „Принцеза Тараканова“ га је прославила и донела му уважавање у уметничким круговима, уз посебно истицање драматичне позе и трагичног израза на лицу јунакиње. „Принцеза Тараканова“ је била прва историјска слика у колекцији Павла Третјакова, за којом су уследиле још многе овог жанра. Чувеном колекционару се допала руска тематика, као и изузетна уметничка изведба.

Ранија верзија слике

Јекатеринбуршки музеј ликовних уметности

1867. године „Принцеза Тараканова“ је изложена на Светској изложби у Паризу. Међутим, цар Александар II је наредио да се у пратећи каталог дода напомена да је „сиже преузет из романа и да не садржи историјску истину“.

Препоручујемо

Објашњење слике Василија Сурикова „Јутро пред погубљење стрелаца“

Бројне приче су написане на основу овог интригантног заплета. А 1990. године снимљен је совјетски филм „Царски лов“ у којем је ова прича екранизована.

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!