Велесова књига – како је лажно учење 1990-их стекло хиљаде следбеника

„Беше у то време отац словенски Богумир и имађаше три кћери и два сина. И тако тада мати њихова која се Славуни звала, рече Богумиру седмога дана: ’Имамо кћери наше да удамо и да затим унуке видимо’. И упреже Богумир запреге и оде с коњима. И стиже до храста који беше у пољу и устави се код ватре. И угледа три мушкарца на коњима како му се приближаваху...Врати се Богумир у своју степу и доведе три мужа кћерима. Од тога су настала три рода сједињена и славна. Отуда происходе Древљани, Кривићи и Пољани, јер прва кћи Богумирова имала је име Древа, друга Скрева, а трећа Полева. Синови пак Богумира имаху имена Сева и млађи Рус. Од њих происходе Северјани и Руси. Три мужа беху три весника: Јутро, Подне и Вече“.

Тако гласи легенда о пореклу Словена по Велесовој књизи – наводно древној хроници која говори о историји народа Евроазије од 9. века пре нове ере. Оригинал овог документа нико никада није видео. Али то није представљало сметњу да Велесова књига стекне невероватну популарност (објављено је више од 10 превода!) и да постане једно од главних „учења“ неопагана.

Историјат књиге

Аутор мистификације је руски емигрант Јуриј Мирољубов. Он је 1952. написао писмо редакцији часописа „Жар-птица“ који је на руском јеизку излазио у Сан Франциску, тврдећи да је он, Мирољубов, наводно открио неке древне дрвене дашчице из 5. века, на којима је забележена историја Древне Русије. Часопис је 1955. објавио једну слику – фотографију текста преписаног са дашчице. А од 1957. до 1959. је објављен „превод“ комплетног „текста са дашчица”. Поред Мирољубова у „преводу“ је учествовао и Александар Куренков са којим је Мирољубов био у преписци – такође емигрант и такође љубитељ античких споменика.

Фотографија реконструкције „Изенбекове дашчице“

San zav (CC BY-SA)

Мирољубов је „артефакту“ дао назив „Изенбекове дашчице“. По његовој верзији, дашчице су припадале уметнику Фјодору Изенбеку који их је за време Грађанског рата нашао на једном опљачканом имању, а кад је емигрирао носио их је са собом широм Европе. У Бриселу се 1925. упознао са Мирољубовим и дозволио му да проучава дашчице 15 година.

„Он је био веома сумњичав према било каквим скривеним намерама кад су ’дашчице’ у питању. Није ми дозвољавао да их носим кући! Морао сам да седим у његовом атељеу, у улици Бесм, у Укелу, и тамо ме је закључавао. Једном сам седео у таквом притвору два дана! А кад је поново дошао, био је крајње изненађен јер је је заборавио да ме је оставио у атељеу“, написао је Мирољубов Сергеју Лесноју који је такође био „истраживач дашчица“.

За време нацистичке окупације Белгије 1941. уметник је умро, а „артефакту“ се, наводно, губи траг.

Назив „Велесова књига“ датира из 1966. године када почиње да га користи Лесној, који је у иностранству објавио дело „Влесова књига” где сам дешифрује дашчице и наводи одломке из преписке са Мирољубовом.

Мишљење научника

Многи утицајни совјетски палеографи, историчари, археолози, археографи, лингвисти и историчари књижевности сложили су се да су „Изенбекове дашчице“ мистификација. У причи о „артефакту“ је све сумњиво – од одсуства података о првим власницима до писма, жанра и лингвистичких карактеристика превода.

Руски писац емиргант Јуриј Петрович Мирољубов (1892-1970).

Public domain

У тексту је присутан несклад у датумима, време се рачуна на начин који није типичан за хронике, не наводе се топоними ни имена краљева и војсковођа, не помињу се важни догађаји и има анахроних језичких конструкција. Било је доста неслагања и међу текстовима које је штампала „Жар-птица“ и Мирољубовљевих архива, који су касније били на располагању научницима.

Научници су посебно анализирали писмо и граматичку структуру језика. За такву анализу им је била довољна репродукција текста са дашчице. Испоставило се да је у питању мешавина облика из савремених словенских језика, разноликог писања истих речи и незамисливих творбених модела. Само писмо, такозвана „велесовица“ било је налик на ћирилицу, али са горњом хоризонталном цртом као у индијском деванагарију.

„Анализа Велесове књиге показује да језик на коме је она написана није могао да постоји. Не постоји језик који нема стабилан фонетски систем, јединствена правила граматике и који би толико нарушавао добро проучене закономерности развоја свих словенских језика“, писао је совјетски историчар књижевности и медијавелиста Олег Творогов.

Он је такође скренуо пажњу на садржину и графичку сличност Велесове књиге са делима Александра Сулакадзева, познатог мистификатора на прелазу из 18. у 19. век. Поред „ауторских“ мистификација он се бавио и дописивањем непостојећих фрагмената у оригиналне рукописе тако да изгледају као да су старији.

Слика наведена као „Фотографија Изенбекове дашчице бр. 16“, часопис „Жар-птица“, Сан Франциско, 1955.

Public domain

Упркос некомпетентности Велесове књиге као историјског документа интересовање за њу је изашло изван оквира академских кругова. Текст је посебно привукао пажњу присталица руског паганизма.

У популарном недељнику „Недеља“ 1976. године је изашао чланак о Велесовој књизи коју су аутори представили као „тајанствену хронику, која нам пружа нови поглед на време настанка словенског писма, и могућност да преиспитамо научне представе о настанку и митологији Словена“. Ова публикација није доводила у питање поузданост сумњивог текста и тако је допринела његовој популаризацији.

У чему је тајна популарности Велесове књиге?

„Највећи проблем везан за Велесову књигу не односи се на лингвистику нити на историју, већ на област социјалне психологије. Он се састоји у чињеници да је само професионалним лингвистима и историчарима јасно да је књига лажна, док неупућени читалац лако наседа на примитивне, мада врло привлачне измишљотине о томе како су се древни Руси успешно борили са непријатељима још пре неколико хиљада година. И све научне тврдње, нажалост, у очима таквог читаоца имају мању тежину од привлачних измишљотина аматера“, написао је познати совјетски и руски лингвиста и академик Андреј Зализњак.

1960-их у совјетској кинематографији тема словенског паганизма заступљена је у филму Андреја Тарковског „Андреј Рубљов” (1966), у приповеци „Празник”.

Андреј Тарковски / Мосфильм, 1966.

У Русији је превод са дашчица штампан тек 1992. године, а затим је доживео још неколико десетина издања. Од тада се по националистичким и друштвенополитичким новинама и часописима („Московский комсомолец“) много писало о Велесовој књизи, али тако да њена аутентичност није довођена у питање. Слични текстови су објављивани чак и у научнопопуларним часописима („Наука и религия“ и „Чудеса и приключения“). Штавише, средином 1990-их је ова књига поменута и у експерименталном уџбенику из историје за старије разреде. Позивање на њу могло се срести и у професионалним издањима за историчаре.

Интересовање за неопаганизам током 1990-их никло је на „плодном тлу“, будући да је постојало и у царској Русији у круговима словенофила, и у СССР-у. У совјетско време је бављење архаичном словенском културом подржавано „одозго“ са циљем да се на тај начин умањи значај православља, које је Комунистичка партија представљала као „инструмент за поробљавање Словена“. На тај начин је паганизам оправдавао комунистички приступ и помагао властима да се боре против хришћанства.

Осим тога, после распада Совјетског Савеза друштво је захватила криза идентитета, па су многи у паганизму тражили одговоре на насушна питања.

„Постојала је таква психолошка потреба. Људи су се удаљили од једне идеологије и била им је потребна нека друга. Један део друштва се окренуо религији, други је почео да тражи ванземаљце, а неки су потражили излаз у неопаганизму“, истакао је за портал Russia Beyond Сергеј Јегоров, историчар-антрополог и предавач Санктпетербуршког државног универзитета (СПбГУ).

„Потражњу“ за новом идеологијом интензивно су подгревали „људи од пера“. Руски писци су се удубљивали у садржај Велесове књиге и „креативно га осмишљавали“ у својим делима посвећеним замишљеној величанствености претхришћанске Русије.

Писац Сергеј Алексејев у костиму.

Зјаблицева Станислава Владимировна (CC BY-SA)

„Заједно са крахом комунистичке идеологије подигао се црни стуб свакојаких мистичних лудорија, а уз њега се подигла и читава армија авантуриста који су зарађивали лепе паре захваљујући будалама, глупацима и занесењацима“, признао је касније писац Сергеј Алексејев, чија су дела имала великог утицаја на развој словенског неопаганизма.

Материјал изложен у Велесовој књизи идеално је одговарао потребама конструисања нове привлачне идеологије. У тој књизи се, између осталог, тврди да је словенски паганизам био мирољубива религија у којој није било људских жртава. А званична наука је доказала управо супротно.

Учесници паганског фестивала летњег солстиција 2017.

Иља Питаљев/Sputnik

„Неопагански идеолози су боље од свих осталих схватали колико су нестабилне њихове конструкције, засноване на веома застарелим подацима и данас већ неупотребљивим методолошким принципима. Њима је као ваздух био потребан веродостојни оригинални извор како би се позивали на њега као на последњи необориви доказ. Нису случајно ентузијасти-дилетанти деценијама истрајно, мада неуспешно, трагали за споменицима древне словенске писмености. Због свега тога је Велесова књига за њих била као дар Божији“, наглашава историчар Виктор Шнирељман.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!