Пушкинов портрет, рад Ореста Кипренског
Највећи руски песник имао је посебан однос са влашћу. Пушкин је 1834. године записао: „Видео сам три цара: први је наредио да ми скину капу и због мене изгрдио моју дадиљу; други ме није трпео; трећег, мада ме је у старе дане утрпао међу пажеве, не бих мењао за четвртог; од доброг не треба тражити боље“.
Хајде да растумачимо. Први је био Павле I, он је Пушкина видео као сасвим мало дете. Песник је, наиме, рођен 1799. године, а Павле је убијен 1801. Притом Пушкин у својој оди „Слобода“ алудира на то да је до убиства дошло уз прећутну сагласност сина и наследника – Александра I.
Други цар је био управо Александар. Млади и страствени Пушкин је са њим од почетка имао лош однос. Због слободоумних стихова император је песника послао у прогонство на југ земље, а затим га затворио на породичном имању Михајловско. Међутим, упрво то је Пушкина „спасло“ од учешћа у устанку декабриста, међу којима су многи били његови пријатељи и многи су услед тога били протерани у Сибир. Песник је са њима дубоко саосећао и упутио им стихове препуне наде:
„И пашће тешке негве ваше,
Слобода ће вас дочекати,
Све тамнице ће да се спраше
и мач ће вама браћа дати.“
У „Евгенију Оњегину“ Пушкин се веома оштро „обрачунава“ са Александром, називајући га: „владар слаби и лукави“ и „ћелави кицош“. Док Александрову победу над Наполеоном Пушкин сматра „случајном“ славом. Понашање руског цара у том рату и његов кукавичлук песник је више пута исмевао у својим епиграмима.
Трећи цар кога је Пушкин познавао био је Николај I. Сматрало се да је овај цар слабо образовани грубијан, али Пушкина је изузетно ценио и држао га уз себе. Николај је у суштини био лични Пушкинов цензор и сам је читао сва његова дела пре штампања. Осим тога, цар је Пушкину дао место дворског историографа, учинио му је доступним архиве и дозволио му да ради на Историји Пугачовљевог устанка и другим темама које су га занимале.
Николај је песнику дао дворско звање „камер-пажа“ (у суштини камер-јункера), које је тада већ славни 34-годишњи Пушкин доживео као понижење, али оно му је обезбедило примања и најразличитије привилегије. Било је и неких шкакљивих аспеката у њиховом односу: причало се, наиме, да се Николају допада Пушкинова жена и овај је због тога био ужасно љубоморан.
Специфичан однос песник је имао према Петру I, коме је посветио поему „Бронзани коњаник“, у којој се истовремено дивио Петровој моћи и величини, али му и замерао због суровости према сопственим људима и сопственој земљи.
Осим тога, Пушкин је био праунук Абрама Ханибала, Етиопљанина, кога је Петар примио у своју службу и коме је био кум на крштењу (и дао му своје име као име по оцу). О томе је Песник написао незавршену повест „Арапин Петра Великог“.
О царској власти Пушкин је много размишљао и у својим делима више пута обрађивао ову тему. У трагедији „Борис Годунов“, на пример. Док у роману „Капетанова кћи“ Пушкин Катарину II приказао као великодушну и мудру царицу.
Лав Толстој
Јавно власништвоУ роману „Рат и мир“ Лав Толстој доста пажње поклања Александру I. Он креира лик обичног човека са најразличитијим особинама, укључујући ситничавост, гордост и преосетљивост (Толстој упечатљиво приказује како императору позли при погледу на рањенике). Стиче се утисак да је лик Наполеона Толстоју знатно симпатичнији и да Александра - „ослободиоца Европе“ - он не сматра суштински великим владаром. Притом писац приказује са каквим дубоким поштовањем се према цару односе Руси, како се одушевљавају самим његовим присуством.
А ипак уз извесне ограде се може рећи да је Толстој анархиста. Он није признавао никакву власт и није се плашио никаквих ауторитета, отворено раскринкавајући недостатке владара. Државу Толстој сматра за пљачкаша који човеку који се родио на својој земљи одузима право да ту земљу користи.
Читава историја Европе је по Толстојевом мишљењу историја глупих и развратних владара, „који су убијали, доводили до сиромаштва и, што је најважније, морално кварили свој народ“. Ко год би доспео на престо, увек се понављало једно те исто: смрт и насиље над људима. По пишчевом мишљењу, владају увек управо они „најгори, ништавни, сурови и неморални, и што је најважније, лажљиви људи“. Као да су управо ове особине неопходан услов да се неко нађе на власти.
У чланку „Само једно је потребно. О државној власти“ Толстој веома грубо описује руске цареве, називајући Ивана Грозног „душевним болесником“, Катарину II „Немицом бестидно-развратног понашања“, а Николаја II, на пример, „малоумним хусарским официром“.
Александра III, који је, узгред, веома ценио Толстојева дела, писац назива „глупим, грубим и незналицом“. Притом је омиљена пишчева тетка Александра, на пример, била дворска дама царице Марије Фјодоровне, жене Александра III. Утицајна рођака се побринула да Лав Толстој не буде кажњен због побуњеничке приповетке „Кројцерова соната“. Приповетка је просто забрањена, али писац није трпео никакве последице.
Портрет Достојевског, рад Василија Перова
Однос Достојевског са влашћу пролазио је кроз врло драматичне фазе. У младости је под утицајем књижевног критичара Висариона Белинског Достојевски доспео у револуционарно настројени кружок „петрашеваца“, и на једном састанку прочитао забрањено „Писмо Белинског Гогољу“, где је овај у најмрачнијим бојама описао живот у Русији.
Због тога је 1849. године ухапшен заједно са другим члановима кружока. После осам месеци затвора, писац је осуђен на смртну казну. Тек на губилишту Достојевски и други „петрашевци“ су добили помиловање од Николаја I. Казна им је преиначена у сибирском радном логору. Један од осуђеника је изгубио разум због тако драматичне ситуације, а ни психичко стање Достојевског није било стабилно.
Због свих тих догађаја писац је променио многе ставове. Прикључио се покрету познатом као „почвеники“ (од рус. „почва“ – тло), открио „руску самосвојност“ и значај руске идеје, а такође постао убеђени монархиста. Штетност револуционарних идеја и револуционарно расположене омладине убедљиво је описао у роману „Зли дуси“.
Достојевски је имао и директне контакте са царском породицом. Александар II, који је званично помиловао „петрашевце“, много касније је позвао писца да у циљу васпитања разговара са његовим синовима Сергејем и Павлом. Достојевски се није срео са самим царем, али је трипут ручао са великим кнежевима, објашњавајући им своје виђење будућности Русије. Разговарао је са њима, између осталог, и на политичке теме.
Писцу се веома допадала личност престолонаследника – будућег Александра III, а и овај је веома ценио Достојевског, а посебно његов роман „Зли дуси“. Будући цар је 1880. године примио писца у свом дворцу. Ћерка Достојевског Љубов овако је описала тај сусрет: „Веома је карактеристично да Достојевски, ватрени монархиста у то доба живота, није желео да се потчини дворском протоколу <...>. Вероватно је то био једини пут у животу Александра III да неко с њим разговара као са обичним смртником. Није се због тога увредио и касније је о мом оцу говорио са поштовањем и симпатијом.“
Смрт Достојевског престолонаследник Александар је назвао „великим губитком“, а већ месец дана касније терористи, због којих је писац био толико забринут за будућност Русије, убили су Александра II, па је Александар III ступио на престо.
Достојевски је такође размишљао да напише поему „Император“, у којој је главни јунак требало да буде Иван VI, дете-император, кога је збацила са трона ћерка Петра I Јелисавета и држала га у тамници 20 година.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
